Pariz je kao i većina metropola turistička meka. Bez obzira na prethodno rečeno on je zaista multikulturalni centar, istorijsko-umetnički div, grad koji je vrlo živ i “mlad”, koji ima dosta toga da ponudi.
Iako veoma skup grad, i to ne samo u centru ili blizini turističkih atrakcija već uopšte, on je i prilično prljav grad. Preplavljen turistima, kao termitima, nažalost izmiče onom traženom osećaju istraživanja, upoznavanja i stapanja sa nekim novim mestom. Većina ljudi želi da doživi grad koji posećuje, da ga na neki način “interpretira”, usvoji na potpuno subjektivnom nivou. Ali to je u mom slučaju u ovom gradu bio pretežak zadatak za tako kratko vreme. Od prevelike gužve, čekanja u redovima i gužvanja sa stotinama ljudi na svakom koraku, nemoguće mi je bilo da utonem u sebe i grad.
Ja volim da se isključim i samo budem i osećam, energiju i vibracije, da gledam u arhitekturu i ljude, da izmišljam priče i postavljam pitanja. Volim pijace i mesta gde ima hrane i dece. Mesta koja pokazuju svakodnevnicu prosečne porodice koja živi u tom gradu.
Volim takođe i muzeje i sva ostala turistička znamenja koja su nezaobilazna u metropolama ali mi nisu prioritet. A kada ste na takvom mestu, hteli ne hteli, morate da obiđete pozamašnu listu takvih mesta, jer kako bi izgledalo da ste bili u poseti Parizu a niste otišli do Ajfelovog tornja?
Zato vas ne bih ovde davila informacijama koje možete naći bilo gde na netu, već ću vam ukratko reći šta mi se najviše dopalo u njemu i zašto.
Ajfelov toranj je na mene ostavio jak utisak. Zamišljala sam ga oduvek kao gomilu gvožđa posloženu u neki simbolično falusni oblik, ali u prirodi on je dostojanstven i arhitektonski zanimljiv i šarmantan. Katedrala Notr Dam, Bazilika Svetog Srca, Luksemburški park, Luvr, Pompidu i Latinska četvrt, svi su mi se veoma dopali.
A pošto sam u pitanju ja a ne neko drugi, najveći utisak na mene je ostavio buvljak u Parizu. Odmah da se razumemo u pitanju nije buvljak u pravom smislu reči, već prostor od sedam hektara i četrnaist pijaca organizovanih u najfantastičnije umetničke galerije i antikvarnice koje možete da zamislite.
Marche aux Pucas de Clignancourt (St-Ouen flea market) se smatra za najveću buvlju pijacu na svetu ali u stvari to uopšte nije. U pitanju su galerije i ulice, bez kraja i konca popunjene svim nezamislivim materijalnim stvarima koje je čovek ikada napravio. Količina umetnina, istorije, svih epoha, stilova i umešnosti je na ovoj pijaci zaista neverovatna. Imala sam doživljaj da je sve što sam videla u Luvru i Pompidu i još mnogo, mnogo, mnogo više u tim neverovatnim galerijama.
Osim što kao ljudi stvaramo život, izražavanje kroz bilo koji vid umetnosti pa i stvaranje materijalnih umetničkih dela u svom tom obliku koji sam tamo videla, je za mene predstavljao nešto što bih nazvala, čovek u svom najlepšem izdanju. Izdanju umetničko-kreativnog stvaraoca.
To što o umetnosti nemam pojma, ne znači da nemam oko za estetiku i dušu i intelekt kojim sve to mogu da upijem i doživim emocije za koje nisam verovala da mogu da nastanu u kontaktu sa “stvarima”, već samo sa prirodom. Oduvek sam plakala na prirodnu lepotu, ona je toliko jaka i instiktivno zabeležena u našem biću da za mene nije nikad bila upitna. Uvek sam je smatrala čudom i privilegijom. A naša “ljudska” umetnost je uvek bila na nekom drugom, trećem mestu. Sve dok nisam zaronila u ove galerije, mesta koja svedoče o ljudskoj genijalnosti.
Zato vam za kraj postavljam malu galeriju, samo mali deo onog što vas čeka kada budete posetili Pariz.