Svi koji me znaju su bili ubeđeni da ću ja biti od onih strogih mama, što zavode red samo pogledom, kao da iz njega puca Jasna Šekarić. Vojna disciplina, sanitarno – higijenski uslovi i veštine vođenja zoo vrta su me u velikom luku ipak zaobišle.

Moj uobičajen dan započinje svim raspoloživim metodama pregovaračkih veština. Da bi dvoje dece obavilo osnovne jutarnje radove u kupatilu, doručkovalo i spremilo se za vrtić, potrebno je potrošiti oko 250 g. konjskih živaca, 100 g. životne energije, 150 g. dobre volje i ostatak do kilo, repetativnog brojanja do deset. Automatski pilot koji mi je na ON još od prve trudnoće je moj najbolji drug. On mi pomaže da umijem, nahranim, obučem, presvučem, spakujem, odvučem ali ne i da tučem.

Dok sam bila na turističkom putovanju sa decama u Beču, u jednom kriznom momentu sam uvela u upotrebu zloslutno mahanje varjačom po vazduhu sa ponekim udarcem po ni krivom ni dužnom nameštaju. Previše uzbuđena deca posle celodnevnog špartanja, nisu htela dobrovoljno da se predaju i strovale u san. Poslednjim atomima snage sam se prisetila da moji klonovi ne znaju šta je varjača i da će to istorijsko vaspitno pomagalo na njih ostaviti veliki utisak.

Ni slutila nisam kakav i koliki utisak će varjača imati na naš dalji život i putešestvije.

Kako bismo izbegli leto u Beogradu, porodično smo krenuli u obilazak brda, banja i planina sa neizbežnom završnicom na moru. Ali ono što nas je u stopu pratilo, bile su tuđe varjače, spretno i brzinski eliminisane, da ne kažem ukradene i posakrivane na svim mogućim i nemogućim mestima. Stariji sin, Packo, majkina verna kopija, belenzuka posebnog tipa, nam je svaki smeštaj, olakšao za bar po jednu varjaču. Te drvene beštije smo nalazili sakrivene po koferima, rančevima, pod krevetom i jastucima.

Mamino sisanče broj dva, doktor Džekil i mister Hajd karakter je dotične varjače vitlalo po vazduhu zabrinjavajućom veštinom, pretećim gestovima, imitirajući mu pošandrcalu majku, prikočene ruke. Već punih tri godine ja se spremam za taj guza – ruka susret, ali ručnu nikako da spustim. Sve se uzdam u apelovanje zdravoj pameti, po neku emocionalnu ucenu i šargarepa tehniku.

U poslednje vreme se bojim gostiju. Tačno me spopadne neka anksioznost pri ideji da će nam neko doći u kuću i zateći realno stanje. Naša stambena jedinica podseća na ring sa dva prekuvana i oklembešena roditelja i dva supersonična i hiperaktivna deteta. Džapanje i drapanje u svim pravcima sa zavidnim arsenalom niskih i nedozvoljenih udaraca moglo bi da postidi i najveće ulične borce.

Vaspitana deca, po pravilu ona druga, gostinska, što poslušaju iz prve, kažu molim i hvala, samostalno obavljaju zadovoljavanje osnovnih potreba i ležu u devet u krevet, čine da poželim da varjači podarim njeno zasluženo mesto. Na pozadini moje dece. Malo samo, da se zna ko je gazda. Mislim, roditeljica.

Da bi sačuvala svoju poziciju mame poljuljanog integriteta i snage, onoj što je bezguzni kontakt miliji, varjačama samo ipak zakuvavam ručkove. Nemoćno ponavljanje, urlanje i na kraju poneko popuštanje su mi jedine tehnike uspostavljanja mira i balansa u naš uraganom ili cunamijem poharan dom.

Iako sam uvek spremna da okačim varjaču o klin i koristim je tamo gde je pisano da joj je mesto, ne mogu a da ne pomislim na zbirku koju smo, potpuno spontano, dobili ovog leta. Varjača sa Fruške Gore sa dugačkom drškom, varjača sa Divčibara, mala i zdepasta, varjača iz Vrnjačke banje sa lepom gravurom. Jedino je varjača iz Grčke ostala u domovini, da ne navučemo još red i zakon tuđe zemlje na vrat. Nije dete ustvari ukralo ni jednu varjaču, ono se samo spasavalo od pomahnitale drvene nemani potezane na gotovs u presudnim trenucima mamine pomračene svesti.

p.s. ne skupljmo varjače i nemojte ih donositi na poklon. Deca su me naučila lekciji: varjače se koriste za mešanje hrane, bez obzira na to čega se vaš produžetak leđa seća 🙂