Ako dozvolimo sebi samo trenutak preispitivanja oko naših ličnih roditeljskih ambicija, želja ili prosto nadanja, zaključićemo da ipak najviše verujemo sebi i svom iskustvu. Šta to ustvari znači za prosečnog roditelja, “vlasnika” nekoliko komada detinjeg mešanog mesa? To, dragi moji, znači da mi ipak verujemo svojim instinktima, da mi ipak poznajemo svoju decu, želimo im sve najbolje, da smo svesni da su pred nama drugačija vremena od onih u kojima smo mi gajeni, da su naša deca samim time drugačija od nas samih, da je sasvim u redu pomalo paničiti jer smo izgubljeni u moru novih i mnogobrojnih informacija.
Možda najokrutniji udarac, svim naporima da se dete podigne u dobrog i zadovoljnog čoveka, savremeni roditelji dobijaju jedni od drugih.
RELATIVIRODITELJIZACIJA je pojam kojim označavam proglašavanje za nebitno, nesvrsishodno, pogrešno, loše i sl. usmeravanje svih raspoloživih kapaciteta da se detetu pruži ono što je dobro za njegov rast, razvoj i ispunjenje postojećih potencijala. To u stvari znači da ako vi mislite i procenjujete da je za vaše dete dobro da ide na neki sport, bavi se nekom umetnošću, provodi vreme kod bake na selu, putuje sa vama po celom svetu, igra se po ceo dan, lenčari i mašta pola dana, čita od jutra do sutra, gradi, pravi, secka lepi, kuva, pere, kopa, sadi… Ko sme da vam kaže da je to pogrešno? Kakvo je bilo i izgledalo detinjstvo te osobe naspram vas? Jel se on/ona penjala na drvo, vozila na biciklu, išla na balet ili folklor, muzičku školu, šah i karate? Sigurno da nešto od toga jeste.
Nemojte tražiti dozvolu od okoline da vaspitavate dete po nekoj cenjenoj vaspitnoj metodi, Montesori, Valdorf i sl; nemojte se brinuti ni ako ne znate šta je to, da li se jede ili pije; nemojte gledati izvan sebe i svoje porodice – odgovor je u njoj.
Biti roditelj je toliko važna stvar da smo uspeli od silne brige i želje da budemo dobri našoj deci, relativizujemo i samo roditeljstvo tražeći najbolji ugao, pristup tom toliko odgovornom “poslu”.
Relativizovati roditeljstvo takođe predstavlja davanje značaja svemu onome što ne može više voleti i brinuti o našem detetu od nas samih.
Relativiroditeljizacija je naopaki mehanizam iznedren iz najbolje želje. A znamo da je put do pakla popločan najboljim namerama. On je neprijatelj savesnim mamama i tatama koji umorni posle posla vode svoju decu na plivanje ili engleski ili u parku po mraku (ju!) i sa ponosom gledaju i slušaju te svoje male klonove kako osvajaju svet.
Biti umeren i u dosluhu sa potrebama i sklonostima deteta a na samo jedan korak ispred, jer izazovi služe da se potencijal razvije, a ujedno i jedan korak iza, da se svaki posrtaj dočeka zagrljajem i pohvalom da se trud ceni i isplati, je dovoljno dobra mera roditeljstva. Ono nije relativna stvar, sad jesi, sad nisi roditelj ali naši napori i ishodi mogu biti.
There Are 6 Comments
Uffff, lepo si to nazvala. Vise puta sam zakljucila da je 1000 tih Montesori i sl. saveta, pa saveta kolega sa blogova, iz grupa i sl, upravo bas “relativno”. Ne mogu ih cesto primeniti na svoje dete, pa se onda uzbudim. Hiljade pitanja krene: da li je moje dete toliko drugacije? Da li ja nesto ne radim dobro? Zasto je to tako? U nedogled. Dok po 100. put ne shvatim da moje dete jeste drugacije, jer je jedinka. Ja sam po nekim stvarima drugacija od drugih roditelja. I to je ok. Slusaj svoje dete, slusaj sebe. Puno toga imate da naucite jedno drugo. I to ce onda biti apsolutno, a ne relativno!
Lepo si to sročila 🙂 Sve u vezi roditeljstva relativizujemo, pa i sami sebi i svoje prirodne snage. Mislim da je na delu jedno kolektivno nesvesno podmetanje nogu 🙂 Odn. nismo svesni koliko se bavimo nebitnim a ne onim najbitnijim. Najbolje je uzeti sve u obzir i raditi po svom unutarnjem glasu. Ako dozvolimo i samo dete će nam jasno pokazati šta, kakko i koliko.
Što bi se reklo vratiti se “prirodnom roditeljstvu”. Često pored sve, nazovi modernizacije i snobovizacije, čak edukacije, zaboravimo da oslušnemo i dete i sebe, a to je slušanje je najznačajniji korak u vaspitavanju deteta. Istina, i sama upadam u te zamke, ali srećom, vraćam se pravim vrednostima. Priroda me uglavnom “natera” da zastanem i osvrnem se i iznova upoznajem sebe i dete.
Dovoljno je što smo sami često nesigurni u svoje postupke da pritisak od spolja, “kako treba”, dovodi samo do još većeg problema. Kad samo pogledam svoju decu, koliko sam različita sa svakim od njih, jer su oni toliko različiti, jasno mi je da je potrebno nekad i malo “stvari” pustiti da idu svojim tokom bez opterećenja.
Mislim da je roditeljski strah najveći uzročnik relativizacija kojima pribegavamo. Od buke sa strane ne čujemo sami sebe i te divne glasove oko nas koji i te kako umeju jasno i glasno da izraze šta žele, a šta ne. Hvala ti za divno ohrabrenje! I za sjajan termin, btw! 🙂
Relativizovanjem svega mi u stvari bežimo od odgovornosti,a biti roditelj danas nije ni malo lako. Fali nam malo više hrabrosti i vere u sebe i svoje prirodne snage. Dok gledamo šta drugi rade, šta nam sve preporučuju, mi u suštini ne radimo šta je potrebno. Mi nismo prisutni za svoju decu.