Moji prijatelji su pre neko vreme dobili decu. Prvo ćerku od četiri i po godine a onda za manje od šest meseci i sina. Znam, ništa vam nije jasno.
Upoznali smo se na letovanju, dva ne baš mlada bračna para. Iščekivanje trudnoće i problemi sa neplodnošću već su se ušunjali u naše živote. Dok je za nas godina dana “bezdecosti” bila duga kao deset, njima se peta otegla na tri života. Zajednička muka nas je zbližila. Pošto ne živimo u istom gradu, druženja su bila sporadična, telefonska i na zajedničkim putovanjima.
I onda se desilo da sasvim prirodno posle dve godine čekanja i ni jednog indentifikovanog problema zatrudnim. Sreća, radost. Neizmerna i neopisiva.
Posle nekoliko meseci pitanje je bilo kako im javiti. Znala sam da će se radovati, čestitati. Znala sam da godinama samo drugima odlaze na babine, krštenja, kumstva. Znala sam da su sve probali. Ona je dovela svoje zdravlje u pitanje posle pet veštačkih oplodnji i deset godina truda i iščekivanja. Nikada, nijednom nije ostala trudna. U pitanju je bio potpuni sterilitet.
Opet smo se našli na letovanju. Nas troje i oni. Družili smo se na uobičajen način, isti mi ali opet sasvim drugačiji. Nas dvoje kao roditelji očarani njime. Našim detetom, hodajućom lutkom. Dete trepavice i loknice. Dete smejalica i zvezdice u očima. Dete, koje nam je ispunilo snove.
Vratili smo se svojim kućama i životima, povremeno se čuli i videli. Znala sam da im je na kraju ostalo samo usvajanje i da su se odlučili za taj korak ali da je proces dug a oni već iscrpljeni i emotivno i materijalno.
Sledeći telefonski poziv, opet sam trudna. Čestitaju, raduju se. Kada sam se porodila i situacija uzbuđenja primirila, pozvali smo ih da vidimo kako su, ima li kod njih nešto novo.
Bio je februar, muž ih je pozvao, uobičajeno, kako ste, kad ćete u naš kraj i čudno zbunjeno “evo daću ti Katu”. Ne kapiram zašto mi daje slušalicu tako sav sluđen. Sa druge strane vrlo brzo i šturo čujem: “Evo vratili smo se pre par dana, jedva smo izašli iz Ukrajine, znaš tamo je baš ozbiljno počeo rat. On je isti majka ima mesec i po dana a ona je divna sad je napunila četiri. Ne mogu preko telefona, videćemo se i ispričati. Umorni smo, mali plače a ona je nešto slinava, pa smo na dežurstvu (smeh), znaš već kako je.” Toliko sam šokirana da jedva uspevam nešto da prozborim. Pozdravljamo se i sve liči na neku šalu ali pogled na mog muža mi jasno daje na znanje da smo čuli isto.
Usvojili su predivnu devojčicu. Proces je trajao par godina i oni do kraja nisu pričali o tome. Testiranja, obuke, dodeljivanje deteta, pa povlačenje odluke iz socijalne službe jer ipak ima neko pre na listi, ko više odgovara, javna je ličnost, ko zna koga podmazati. Neko drugi bi odavno odustao, slomio se i predao. Ali ne i oni. Pokucali su na velika vrata u Beogradu i pitali gospodina ministra koliko košta njegovo dete. Posle kratke ali žučne audijencije u kojoj je ona “skresala” gospodinu na čelu parade kako decu prodaju za male pare dok hiljade njih čeka na usvajanje sa obe strane, ubrzo je usledio poziv. Našli su devojčicu za njih. Nedelje postepenog upoznavanja, posećivanja, agonije. Ona nije htela da ima ništa sa njima. Želela je da ostane sa svojom hraniteljskom porodicom. Telefonski pozivi, oni: “Kako si?”, ona: “Marš u p.m.”. Svaka poseta: “mrzim vas, neću sa vama, ostavite me na miru”. Privikavanje je trajalo mesecima.
Neposredno pre sudbonosnog dolaska u prestonicu i sučeljavanje sa bar nekim odgovornim za javašluk i patnju mnogih, smatrajući da od usvajanja neće biti ništa, odlučili su se za surogat majku. Odlaze u Ukrajinu jednu od malobrojnih Evropskih država gde je surogat zakonski definisan. Specijalizovana klinika koja se bavi ovim vidom rešavanja problema steriliteta je poznata u svetu. Upoznavanje surogat majke, zakonski okviri, praktični koraci u izvršenju i vraćanje u Srbiju.
Proces je sledeći: u matericu surogat majke se usađuje embrion nastao veštačkom oplodnjom jajne ćelije druge žene. Materica surogat majke narednih devet meseci služi kao inkubator. Oplodnja je uspešna i prvi put za mnogo godina oni su “trudni”.
Kao u svakom zanimljivom filmu i ovde dolazi do još zanimljivijeg vrhunca. U isto vreme su bili u procesu dobijanja dvoje dece. Svoje usvojene devojčice i svog biološkog sina.
Mesec dana pred porođaj, sa tek usvojenim detetom, odlaze u Ukrajinu zahvaćenu ratom da dočekaju rađanje svog sina. Mesec dana neopisivog ludila, straha, sreće, neizvesnoti i života na -20 stepeni je previše ozbiljan scenario i nemoguć poduhvat da i izbliza zamislimo kroz šta su prošli.
Danas imaju dvoje divne dece. Devojčicu toliko posebnu da je svaka reč kojom bi je opisala nije vredna i dečaka neverovatnih plavih očiju, slike i prilike svojih roditelja.
U Srbiji surogat, kao reproduktivna metoda, nije još definisan ni zakonom dozvoljen. Dileme, strahovi i moralna postavka ovakvog vida rešavanja neplodnosti su rasprostranjeni širom sveta. Pitanje surogata je svojevrstan tabu. Dok jedni zagovaraju surogat materinstvo kao plemenit i nesebičan čin, za druge je to izraz mešanja u prirodne tokove ili religijska pitanja.
Veštačka oplodnja, usvajanje, surogat. Nekom su ove stvari iste, prihvatljive na isti način jer dovode do toliko željenog deteta. Za one koji nisu nikad bili u toj situaciji nemoguće je shvatiti emocionalne i duhovne konsekvence koje stoje iza odluke vezane za imanje potomstva na način koji nije uobičajen. Lako nam je spočitati o moralnosti i ispravnosti tuđih odluka iz udobne fotelje, dok naša deca spavaju mirnim snom. Neko bi sve dao da doživi isto. Neko ne bi pitao za cenu.
There Are 18 Comments
Naježih se živa. Vaši prijatelji su hrabri ljudi. Prosto ne mogu ni da zamislim kroz kakve su sve borbe morali da prođu, pogotovo one koje su se u njima samima vodile. Ovo je tema o kojoj svakako treba da se razgovara, u Srbiji naročito. Poznajem više od jednog para koji je pokušao da usvoji dete u Srbiji, a da to nije bilo moguće. Poznajem i par koji je morao da potkupi sve, od čistačice do direktora socijalne službe, kako bi usvojio dete. Jako mi je drago zbog tvojih prijatelja i želim im divan, predivan život!
Hvala ti zaista na prepoznavanju svih elemenat ove priče. Potpuno istinita, vrlo teška borba se na kraju isplatila. Dvoje divne dece i srećna četvoročlana porodica. Tema je više nego ozbiljna a nacrt predloga novog zakona o surogat materinstvu napokon nešto bliži budućim roditeljima u Srbiji. Videćemo kako će se pokazati.
Iskreno mi je drago zbog vas i vaših prijatelja; poznajem ovde jedan par koji je na isti način “dobio” dve PREDIVNE devojčice.
No, iako sam za legalizaciju surogat majke u načelu, mislim da u ovoj zemlji mora prethodno mnogo, mnogo toga da se promeni.
Sve najbolje :).
Hvala i slažem se sa vama. Problem rešavanja neplodnosti treba mnogo šire postaviti i raditi na podizanju nivoa svesti o njegovom rešavanju. Najbolje je da se svaki slučaj promatra odvojeno i kao specifičan slučaj. Ne trpati sve u isti koš jer svi smo mi različiti i naše priče i životi zaslužuju razumevanje.
Znam tačno kako im je bilo i znam kako im je sad, posle svega. Tema koju si veoma dobro obradila i o kojoj treba još puno pisati baš zbog ljudi koji kroz tu golgotu prolaze. Drago mi je da su uspeli, ovi iz priče, ali i ini. Nek su srećni i zdravi do beskraja!
Na žalost veliki broj nas zna kako je to kad se čeka i muči da se ostvari kao roditelj. Neki nikad ne dočekaju. Podrška je svima neophodna a iskren razgovor, često lekovit. Ko ima srca da se raduje tuđoj sreći je više nego ispunjen čovek, bez obzira na sve.
Čitala sam nešto o tome kako se neki aktivisti bore da to ne bude dozvoljeno, jer navodno gdje god je postalo legalno dovelo je do trgovine ženama, ženskim tijelom. A takva stvar, roditi dijete i jednostavno ga dati, nije baš “emotivno jednostavna”, sigurno ostavlja posljedice. S druge strane, zašto odbaciti tako jednostavno rješenje veeeeeelikog problema. Imati svoje dijete je neprocjenjivo. Surogat majka može biti i jako ponosna na sebe što je uradila nešto nevjerovatno nesebično zarad pomoći drugima.
Mislim da je to divna stvar, ali da mora biti zakonski regulisana. Da to mogu da dobiju samo parovi koji definitivno ne mogu imati djecu. 2 godine je malo za takvu dijagnozu, vidiš po sebi.
U suprotnom, postoji opasnost da se “usluga” komercijalizuje. Svaka jako zauzeta žena bi sutra mogla reći “Nemam ja vremena za trudnovanje, platiću nekome da to odradi umjesto mene”. Svaka koja neće da slučajno dobije strije ili da se udeblja… Svaka koja neće da se bori sa mučninama… Svaka koj ase plaši porođaja… Sve one mogu dobiti legitimitet da dobiju svoje dijete “bez muke”, a to vodi u neki “Vrli novi svijet” gdje nema stvarnog povezivanja između ljudi, gdje je sve površno.
Tvojim prijateljima čestitam na bogatstvu koje su dobili!
Zaboravila sam da dodam – Bio je slučaj sa nekom djevojkom sa Tajlanda, čini mi se. Rodila je 2 djece za par iz Australije, jedno je imalo Daunov sindrom. Njega nisu željeli, uzeli su samo zdravo dijete. Surogat majka, mlada djevojka je ostala sama sa “tuđim” djetetom kome treba velika njega. Nije ga ostavila, skupljali su pomoć za nju preko neta. Šta je dalje bilo ne znam.
Mislim da takve stvari ne bi smjele da se dešavaju.
Naravno da ne! nekada nije dovoljno ostaviti te ljude samo sa svojom savešću da ih peče na sitno ceo život, mala je to kazna.
Da slažem se sa tobom da mi ljudi imamo sklonost da od svega napravimo problem. U razvijenim državama to se rešava dobrim zakonima, kod nas će se verovatno zato još dugo sve prolongirati. Strašno je šta smo sve u stanju da komercijalizujemo. Znam da muka na to ne gleda ali duša se ne bi trebala prodavati za šaku dinara.
Bravo za tvoje prijatelje, za njihovu upornost i nadu!
Kada bi sistem radio, možda ne bismo ni morali razmišljati o varijanti surogat majke; jer bi usvajanje bilo efikasnije. Ali, sve dok se rad sa ostavljenom decom ne uozbilji, dok hranitelji ne postanu pravi hranitelji a ne samo (u većini) korisnici materijanih sredstava (gde deca psuju potencijalne roditelje)… Nema druge do boriti se svim raspoloživim sredstvima.
Bojim se da će ovaj svet jednog dana i funkcionisati “iz inkubatora”, jer će gej zajednice i mladi koji ne žele da se bilo čim opterećuju – morati nekako da se “ostvare kao roditelji”… Izvini, otišla sam predaleko…
Nisi, to je nažalost realnost našeg civilizacijskog “napredka”. Poseban problem u našoj državi je socijalna katastrofa i podsticanje postojanja hraniteljskih porodica radi popunjavanja kućnog budžeta. Naravno da to ne važi za sve ali nije ni da nije. Najbolje je svaki problem steriliteta posmatrati i rešavati pojedinačno. Ali naš zakon i socijalna praksa su daleko od toga.
O surogat majci do danas nisam ozbiljno razmisljala. Nesto se u meni buni. Zbog prenatalnog i svega ostalog sto ga prati.
Tvoji prijatelji su jasno postavili sebi ciljeve, covece kroz sta su sve prosli, samo nazreti mogu tu vise unutrasnju nego spoljasnju borbu.. kumovi mojih prijatelja su u Srbiji usvojili bebicu pre par godina. Sreca golema i neopisiva. Treba o tome pricati vise i otvorenije, sve vise parova se bori za potomstvo i nada mu se.
Da, dilema oko surogata je dosta. Za nekoga je to sasvim prihvatljivo za nekog ne. Ako smo sposobni da volimo usvojeno dete, ili dete o kome se brinemo kao hranitelji, onda za nas izbor nije toliki problem.
Pitanja surogat majki i doniranja jajnih ćelija – ako kreneš malo da razgovaraš sa ljudima – potpuno se različito doživljavaju. Nekome je surogat majka “samo inkubator”, jer veruje u moć genetike, u nauku. Nekome je “majka ona koja rodi”. Isto je i sa doniranjem – znam žene koje kažu “to je samo ćelija, donirala bih”, i one koje kažu “to je moje dete”. Hoću reći, mnogo je kompleksnih pitanja na koje svako od nas mora dati odgovor samom sebi kada o tome razmišlja.
Moja logika je da je sve ovo ok ukoliko neko izabere neku od ovih metoda kao svoj put da postane roditelj. Ako odluči da je za njega neki od ovih izbora pravi. To je, na kraju, jedna sasvim lična i intimna, individualna stvar. Kao i izbor o usvajanju, ni više ni manje komplikovan ni težak.
Volela bih da stvari zaista tako idealno funkcionišu i da zloupotrebe nema, a nažalost, to je neizbežno.
Ta tematika je vrlo škakljiva. Zaista je tako kako kažeš. Divim se ljudima koji mogu da donesu odluku o tim pitanjima i da ceo život stoje iza nje. Ja imam više nedoumica nego jasnoća povodom istih. Ne znam da li bih i šta mogla, nisam bila u njihovim cipelama. Da je lako, nije sigurno.
Ovo je stariji post ali mi je nekako promakao. Nevjerovatno. Dok sam išla na edukaciju iz porodične terapije, mentorka nam je stalno govorila o fenomenu surogat majčinstva i kako ćemo se sa tim susretati u praksi. Mi, u Bosni? Surogat? Ma daaj! I sad ovo kad pročitam, ne znam. Divim im se, divim se i toj ženi što je rodila pa dala dijete, ne znam…ne znam. Želim im čestitati na upornosti i poželjeti sreću. Kako je vama bilo, to ne mogu zamisliti. Odličan tekst.
Hvala ti Daro 🙂 Tema je vrlo delikatna i sama imam nejasnu sliku o tome šta stvarno mislim i osećam po tom pitanju. Mislim da je najbolje stvar posmatrati iz perspektive pojedinačnog para i žene koja im je surogat. To je neka vrsta specijalnog odnosa i koncenzusa između njih. Nama može sve biti i ovako i onako ali dok nismo u situaciji tog nekog drugog, teško da možemo znati šta bismo mi učinili. Dobro je da postoje ljudi koji su hrabri i sposobni da istraju u svojoj nameri a isključivo u svrhu dobrobiti i svhe. Zanimljivo je da se većina ljudi zadrži na temi surogata, naravno zbog izuzetne retkosti takvog vida dolaženja do dece, ali i usvajanje je za mene jedan isto prilično izuzetan poduhvat 🙂