Znate one dane koji vam se otežu kao pantljičare u nedogled iscrpljujući vašu životnu energiju, smanjenu na minimalac. Iako mi radi samo autonomni nervni sistem, znači dišem nesvesno, jer za sve ostalo klikeri neće ni da se mrdnu ič, ja stižem da se pristojno nanerviram i uznemirim.

Zlatne ribice, naši najnoviji članovi porodice, su odlučile da izvrše samoubistvo u duetu metodom prolongiranog trodnevnog umiranja. Nije dovoljno što su umrele teškom i mučnom smrću, več su morale i da nas kazne opakim osećajem krivice i omalim ratom, između supružnika, koji se zamalo završio razvodom. Moj preosetljivi muž srastao sa mojom višestrukom ličnošću ipak nije mogao da mi oprosti takvu bezdušnost. Zlaćasto-krljušasta živalj izbečenih očiju, je crkla mojom krivicom. Kao dežurna hraniteljka, može se reći i pripremačica toplih oborka na neodređeno vreme, a kompulsivna kljukačica dece i drugih nejakih bića, zadužena sam i za brigu o ribicama. U svoj svojoj materinskoj brizi da svi budu siti i zadovoljni, jer me je neko hipnozom ubedio da ljubav na usta ulazi, uspela sam da utepam i otpremim ribice prevelikom količinom hrane. Nedužna Božija stvorenja su se prežderala i pandrknula mučeći sebe i nas čitava tri dana.

Moj stariji sin, dete koje je moj genetski klon, izuzevši jednu jedinu razliku, a to je da ne voli životinje, nije ni trepnuo nad tragedijom koja nas je snašla. “Jesi li ih bacila u WC šolju?”, bio je domet njegovog interesovanja. Da bi mi se muž emocionalno uzrujan, teškom nesrećom koja nas je zadesila, što pre oporavio, a i da akvarijum ne zvrji prazan, podsećajući me na monstruoznost mog zločina, pohitala sam po nove ribice. Zakletvu sam položila svakom ko je hteo da sluša. Obećala sam svečano odevena u kuhinjsku pregaču svom osetljivom mimagesužu, nezainteresovanoj deci i mazohistički nastrojenoj sebi: “Ove dve ću da hranim uz pomoć mikroskopa i svaki drugi dan, tako mi užeta i konopca.” Jerbo tamo, odakle sam ja, ljudi se bese međ šunke i za mnogo manje stvari.

Dok sam se žalila prodavcu na odeljenju za sve što pliva zlo ne misli, sa sve: “stvarno ne znam šta im se desilo”, jedna bakica mi je ispričala da su njene ribice otputovale na onaj svet zbog toga što ih je satrla strava. Poprilično ubedljivo, bakica je insistirala da je razlog opšteg pomora njenog ribljeg jata ni manje ni više nego promaja. Promaja je zalupila vrata sobe i one su se kolektivno poizvrtale na leđa prestravljene na smrt.

Meni je bilo malo lakše posle bakicine ispovesti, jer sam shvatila da je moguće da su naše ribice umrle usled prevelike količine decibela koju naš porodični čopor proizvodi na svakodnevnom nivou. Njihova tanana mentalna konstrukcija nije mogla da izdrži longitudinalno opterećenje u vidu vrištanja, njakanja, rikanja, skikanja i ostalih zvukova iz familije “-ikanja”.

Teško je nositi breme nečije smrti pa bila ona i riblja. Nema smisla da ispadne da sam ih ubila prekomernom količinom brige i hrane. Ili smo svi krivi ili nisam ni ja.