Kod našeg naroda je i dalje na snazi verovanje da se na psihoterapiju ide samo kad te “uhvate”; da iako je i po vašoj proceni terapija potrebna skoro svima, ipak nije i vama; da pomoć terapeuta traže samo oni slabi, labilni ili razmaženi.

Druga zanimljiva činjenica za koju se svi manje više maše u lakonskim razgovorima je da za terapiju nemaju novac, da je ona za one sa dubljim džepom koji su dokoni i nemaju pametnija posla.

Imajući u vidu samo ovih nekoliko argumenata, a verujte mi ima ih mnooogooo više, ljudi koji idu na psihoterapiju vrlo nerado govore o tome. Jer zašto bi sebe dovodili u situaciju u kojoj su u prvi mah sažaljevani kao “slučaj” i nekog koga bi trebalo da bude sramota što traži pomoć psihoterapeuta. Zatim bi počelo pametovanje od druge strane, kako je sve to smišljeno za razmažene i slabe ljude i da kada je osoba jaka, ona sama ili uz pomoć prijatelja, reši svoje “problemčiće”.

Na ovom mestu moram se pomoći vrlo adekvatnom usporedbom kojom, možda, ali samo možda, mogu bar malo razmekšati okorelog protivnika psihoterapije. Ako vas boli slepo crevo da li ćete se obratiti prijateljima da površnim ćaskanjem i treniranjem jačine svoje volje razrešite potencijalno životno ugrožavajući problem ili ćete se obratiti specijalisti ili hirurgu?

Zbog čega bi sa vašom dušom i glavom bilo drugačije? Ako vas more stalno isti problemi, ako vas duša boli a stare rane i posle mnogo godina bole istim intezitetom, ako se osećate nesnađeno, uplašeno a razgovori i ćaskanja vam ipak ne pomažu na suštinskom nivou, osim što donose trenutno olakšanje, zar nije sasvim normalno i korisno obratiti se za pomoć psihoterapeutu?

Posle dugogodišnjeg iskustva “pacijenta” mogu sa vama, onima koji bi želeli nešto više o tome da znaju a sramota ih je da pitaju, jer ovo jeste tabu tema i dalje kod nas, da podelim sledeće stvari:

  • Na psihoterapiju se ne kreće iz radoznalosti već suštinske potrebe da se nešto u životu i vama samima promeni – moje lično mišljenje, imajući u vidu kako svoje, tako i iskustvo svojih bližnjih, na treapiju je najbolje krenuti kad imate osećaj da ste dotakli dno, da dalje više ne ide. U suprotnom, ako na terapiju krećete jer vam je malo “loše”, vrlo brzo ili već posle prvog puta ćete odustati, verujte mi.
  • Za terapeuta odaberite osobu koja ima iskustva i znanja o većini psihoterapijkih pravaca, koja je priznata i školovana za određene pravce, jer ne odgovara svaki psihoterpijski pravac (kao ni svaki terapeut) svakoj osobi ali i problemu. Iz ličnog iskustva mogu da kažem da sam se vezala za terapeutkinju koja je u mene ulivala poverenje i sigurnost, kojoj sam verovala i osećala da zna šta radi. Takođe onaj dublji dojam koji je mene vodio je da treba da se prepustim njoj kao vodiču kroz pustinju i prašumu. Ona je neko na koga sam se mogla osloniti kada je bilo potrebno, ugledati kao na dobar uzor kakav nisam imala ranije, koju sam lako poštovala i željno učila od nje. Ona je bila za mene “učiteljica” i “faca” ali i negujući faktor i onaj nulti podeok od koga sam ponovo gradila svoju kulu, ali ovaj put ne od karata već od zdravih temelja i materijala.
  • Treća stvar je da se edukujete i istražite šta je to što bi vama prijalo: individualna ili grupna terapija, koji psihoterpijski pravac i sl.
  • Vrlo važna stvar koja može imati čak presudni uticaj na to da li ćete i koliko se zadržati na terapiji je podrška i razumevanje partnera i porodice. Ono što morate da znate i što će vam retko ko priznati, je da ta podrška i razumevanje često izostaju. Najčešće ili partner ili roditelji (češće roditelji) imaju veliki otpor i strah od promena i tog novog, objektivnog uvida u vrlo intimne stvari i dinamiku porodice. Psihoterapeut se doživljava kao uljez i manipulator a vi kao nelojalna osoba koja želi da promeni, najčešće neki duboko ukorenjen familijarni patološki proces, koji se doživljava kao ispravan i normalan od strane ostalih članova porodice. Pritisak koji tada možete doživeti je jednak uceni: ili terapija ili mi. Izbor nikad nije lak i često je lojalnost prema roditeljima veća od lojalnosti prema sopstvenom biću.
  • I za kraj ostaje ono što ne želite da čujete, hmmm… Ne postoji tabletica, smotuljak papira i kojekakvih gluposti, izgovorene tri molitve ili ritual umivanja takvom i takvom vodom, tim i tim danima niti bilo šta slično pa da svoj “problem”rešite ekspresno ili preko noći. Za trajnu promenu, rast i razvoj vaše ličnosti, rešavanje suštinski problema sa kojim se dugo borite, potreban je rad, odlučnost, vera i želja da se to i desi. Potrebno je vreme.

Terapija za koju sam se ja vezala i koja je meni puno pomogla u razrešavanju mnogih životnih teškoća je Poredak ljubavi ili poznatija kao Order – porodični raspored. Uz dobrog terapeuta, a imala sam sreće da učim i rastem uz dve sjajne terapeutkinje, order mi je  promenio celokupan uvid u sve ono što sam mislila da znam o svom ali i životu svojih najbližih. Te nove orderovske naočare mogu pomoći na najmagičnije moguće načine i to vam niko ne može objasniti ili prepričati, samo lično iskustvo i poštovanje procesa ali i učesnika, vas može dovesti do spoznaje i zahvalnosti.

Bez obzira što je za većinu ljudi ova tema tabu, kao i ideja da se za rast i napredak mora svojski truditi i raditi, jer smo preplavljeni zapadnjačkim idejama površnog potrošačkog društva, narcisoidnom slikom sveta selfi kulture, gde je dovoljno samo misliti pozitivno i sve će vam se okrenuti na korist i dobrobit. Uložiti trud, vreme, rad, sebe na najranjiviji ali i najotrežnjujući način je po tom gledištu totalni promašaj.

Kada pričam prijateljima o svom iskustvu na psihoterapiji, mene uvek zaboli malo stomak i neka nelagoda me spopadne jer znam da me i ne razumeju baš i da je njima sve to strano i da sam im i zbog toga (ali i mnogo toga drugog ) čudna. Naš narod ima dobru izreku za taj fenomen: Sit gladnom ne veruje. Jer ne možete znati šta je neko prošao u životu i kakve je to posledice za njega imalo i koliko je morao da se trudi i radi da bi samo “normalno” živeo.

Zato ja moj život delim na pre i posle psihoterapije. I ako mogu nekako da vas podržim i dam savet, reći ću vam da razmislite koliko života u stvari imate i šta je u tom jednom, vama najvrednije i koliko materijalnih gluposti je moguće zameniti nečim kao što je ulaganje u svoju dobrobit.