Ponekad se setim svog života koji sam živela u nekom drugom vremenu pre nego što sam postala ova i ovakava žena. Prosto mi dođe da sebi čestitam na svim preživljenim sranjima koja su me dočekivala kao kakva neprekidna trka sa preponama, ali ne smem jer su me učili da je to gordost i da uvek ima gore.

Preskočim jednu, skoro nesvesno, nemam vremena za odmor, već preskačem drugu. Kada se trka najzad završi, iscrpljena i pokidana ležim na ivici te staze i gledam kako mi se svet lepo smeje ili iščuđava. Nemaju pojma šta mi se desilo i još gore zašto želim da o tome urlam na sav glas.

Sasvim neljudski, urlaju i oni sa svojih tribina, sa VIP mesta u loži:” To što ti radiš je duhovno prostituisanje; nikoga ne zanimaju tvoje priče, nikoga ne zanimaš ti.”

Verujem im.

Odjednom ne mogu da dišem, a trka je već davno prošla. Dok ležim u krevetu a stanom se širi mir usnulih malih ljudi koje volim više od svega, mene mrak pritišće kao najveći strah.

Ne mogu da dišem.

Vikala bih, udarala, lomila. Kad bih imala snagu a ne nemoć i ranjivost. Kad bih bila sva od poze i ega, od urođenih mahanizama kojima se brani ljudska psiha.

Foliram se tako ponekad, baš se trudim i taman mi krene od ruke ali ne vredi, smešna sam sebi, ne znam šta time dobijam, branim. Ne ide mi. Vidi se sasvim jasno koliko sam jednostavna i ogoljena, mala i nesnađena. Takvu svako šutne lako, na njoj isprobava svoje gladijatorske finte.

Nije cool da pokazujem da mi je stalo, da volim, da se trudim iz svih rakursa, niko ne voli mekušce.

Ljudi vole da te provale, da misle da su te provalili. Ljudi očekuju da si fejk, da će svojim intelektualnim skalpelom da otvore, iseciraju i urade obdukciju na tvojoj prozirnoj duši, jer to su vežbali od malih nogu, to im je prirodno, kao što peru zube, ujutru dok se ogledaju u ogledalu, ubeđujući se u svoju ispravnost.

Ne mogu da dišem.

Ne smem o tuzi i jadu. To nikoga ne zanima.

Ne smem o sebi to je nepristojno i takođe nikoga ne zanima.

Ne smem o sebi, ni sebe često ne zanimam.

Ne mogu da dišem.

Jer ne vidim izlaz za neke stvari, jer shvatam da sam prošla više od pola puta i optimizam mi se pohabao i srčanost mi sa štakom šanta i hrabrost se uvila u zavoje i pamet mi je sve kraća. Samo sam sve ogoljenija.

Ne mogu da dišem.

A to bi trebalo da me zanima.