Ima već 18 godina otkako sam došla u Beograd sa pudlicom pod miškom. Avantura je urodila plodom, ne bih svoj život menjala ni za jedan drugi, samo bih dodala i oduzela po koju sitničicu.

Prvo zaposlenje

Kako sreća prati hrabre a često i ne baš pametne, zaposlila sam se istog dana i to za neverovatnih 450 maraka. Sva važna, jel te, poslovna sekretarica u firmi koja de bavi kompjuterskom animacijom, zovem mamu kući u Sombor, grad zelenila i ljudi koji se bese međ šunke! Bez obzira na najgora scenarija iz mamine glave, posao je bio vrlo normalan.

Sekretarski posao, što bi rekli Ameri, komplikovan zamalo kao brain surgery, meni dvadesetogodišnjoj šiparici iz malog mista, donosi i prve životne lekcije i blamove. Prvi radni dan, neumesna šminka, skrpljena garderobica al nema veze stižem na vreme. Malo sutra! Kako ne poznajem grad i gradski prevoz bez ikakvog promišljanja sedam na 26-icu koja vozi do Vračara na posao, teoretski, kada vas ne odveze u suprotni smer u panoramsko razgledanje grada. Stižem sat vremena kasnije sa otopljenom šminkom i boljim poznavanjem grada. Mislim se, dobiću otkaz već prvog dana, ne znam dal se nadam ili malerišem. Pokazuju mi moj sto i kompjuter. Pa ja se kompjutera bojim! Ni na časovima informatike ga nisam pipala već programčiće u svesku pisala. Mic po mic, savladam vam ja te osnove, al džaba. Dolazi direktor jedno jutro i umire od smeha. Kaže “ti si moja nova maskota, svi me pitaju što sam zaposlio Mađaricu za sekretaricu, niko te ništa ne razume, ahahah”.

Ja u crnu zemljicu da propadnem. Nit sam Mađarica, nit sam znala da mi je “prečansko/lalinski” toliko jak da ljudi misle da sam iz zemlje čardaša i gulaša. Sva nesnađena dočekam ja klijente na sastanak, sve pazim da mi ne izleti neki koszonom szepen, kad zatraže oni meni pikslu. Šta je piksla bog te mazo na lebac! Vrtim se po kuhinji gledam okolo, vreme prolazi, paralisala se sva načisto. Trč do prvog programera da ga pitam šta je piksla. Čovek me pogleda kao da sam blago ometena u razvoju, nikad se ne zna, pa krene da mi objašnjava da je to posuda za odlaganje pikavaca i pepela od cigarete. A, pa pepeljara, što mi lepo ne kažeš!

Ne moram ni da vam pričam koliko dana je ta piksla i ja sa njom zajedno, bila predmet sprdnje u mojoj firmi. Zvali su me da im dodam pikslu svakih pola sata. Nije da se pravdam al kod nas preko nikad nisam čula da neko kaže piksla za pepeljaru, za stvarno.

Noćni život

Snalaženje u velikom gradu je prava avantura za svakog mladog čoveka a za mene tada “oću sve, sad i odma”, bilo je pravo “zadovoljstvo”. Nekoliko puta sam imala priliku da izlazim u noćno/jutarnji provod sa drugaricom koja je radila u tek otvorenoj “Cinemi”. Nju je ni manje ni više zaposlio Nikola Kojo, jedan od suvlasnika, jer je bila vrlo lepa. Jest da nije nikad konobarisala, pa je za početak po celu noć prala čaše, tek, vrlo brzo je postala konobarica sa najvećim bakšišem u klubu.

Izlazak je izgledao ovako. Budi me ona telefonom (fiksnim, nismo imale mob.) negde oko dva ujutru, da imam jedno sat da se spremim. Uzimam taksi i kod nje sam oko pola četiri taman na fajrontu i deljenju bakšiša. Naš izlazak tek počinje. Grupa devojaka koja je celu noć radila do sitnih sati i ja privezak, izlazimo u Zvezdu. Mali ogavni klub, stecište najgorih likova tog vremena, preko puta Akademije na Knezu. Ulazak u klub pet ujutru. Đuskanje do iznemoglosti do devet ujutru. Kući smo u jedanaest. Posle par puta, mislila sam da sam videla sve.

Čari podstanarskog života

Stan na Cvetnom trgu:

Zvoni telefon. Javljam se, čujem samo dahtanje aa-aha-ah-aa…. I tako par puta svaki dan. Naš lični dahtač, seksualni manijak kojem ne treba Afrička šljiva.

I dalje u istom stanu. Zvoni telefon, javljam se, sa druge strane se čuje: “pobićemo vas ako se ne iselite za dva dana”. Posle dva dana zvoni telefon “ubićemo vas ako se ne iselite za dan”. Iselile smo se ubrzo. Vlasnik je bio (dosta kasnije smo saznale) kontroverzni biznismen.

Stan na Vračaru:

Ceo vikend ribam stan od poda do plafona, jer sam se uselila kod momka i njegovog cimera sa dva psa i sedam malih štenaca. Nedelja popodne, zvoni neko na vrata. Milicija uručuje rešenje za iseljenje, rok tri dana. Vlasnik stana je bezpravno izdavao stan koji nije u njegovom vlasništvu već ga je izgubio u sporu. Mi baš dan pre platili kiriju prevarantu i sad goli ko pištolji sa devet kućiča tražimo stan!

Gundulićev venac – stan za izdavanje, samo gledim

Ulazim u zgradu, dočekuje me žena u bundi od nerca sa 50 zlatnih kajli i bar isto toliko zlatnog prstenja i vodi me u PODRUM. Izdaje žena, bez blama i obraza, stan u vidu dve fizički odvojene podrumske jedinice za 250 maraka! Znači kuvaš i kakiš u jednoj podrumskoj prostoriji pa onda izađeš u zajednički hodnik gde su pacovi, kiseli kupus i komšija narkoman, pa uđeš u spavaću sobu, drugu podrumsku prostoriju. Jednostavno ne mogu da verujem!!! Zovem muža da dođe da vidi svojim očima a ne da me posle zeza da sam izmislila. Gleda čovek, ozbiljno zainteresovan za smeštaj, pita za WC izdignut na tronu u kuhinji, pa to je da se fekalije ne vraćaju, mislim taj nagib. Kraljevski tron od WC-a u kuhinji u podrumu na super lokaciji za 250 maraka.

Ljudi

Odakle si, pitaju, kažem iz Sombora. A gde tačno iz Sombora? Pitam, jel ste bili nekad u SO? Nisu. Pa živim blizu autobuske stanice. Jel to blizu centra, opet pitaju. Onako. A jesi li ti baš iz SO, opet će oni. NE RAZUMEM! Da ja sam iz SO! Trebalo je malo vremena da shvatim lokal patriote kruga dvojke kojima je iznad svega ta informacija o meni bila od ključnog značaja. Pravdaju se oni, pa eto često ljudi iz predgrađa kažu da su iz BG-a pa to njima smeta. Pa misle da i ja nisam iz SO već iz nekog mesta pored, pa krijem. Jer eto, valjda svi treba da se stide što su došli iz male sredine u njihov velelpni grad u krug dvojke iz kojeg oni nikad ne izlaze jer sve van njega nije pravi BG.

Ok, ja naravno pričam o devedesetim godinama kada je bilo normalno da se moji vršnjaci hvale time da nisu kročili nikad iz dvojke i da ljudi koji žive npr. na Medaku nisu Beograđani!

Beograd

“Ovo je strašno velik grad i zato nema razloga
da budeš sam u njemu.
Ovo je strašno velik grad i zato nema razloga
da budeš sam u svemu.” Bajaga – Grad

nastaviće se…