Buvljak ili volite ili ne. Dok je za jedne sasvim prihvatljiv, čak zabavan, za druge je potpuni tabu. Cigani, ne Romi, već Cigani, gomila stvari koja ponekad više liči na đubre a ne na nešto što je moguće reciklirati u svojstvu lične stvari, sumnjivi tipovi i mesta, nepoznat ili neprihvatljiv izvor robe (kontejener ili kradena roba) za većinu je dovoljan razlog da nikada ne kroči na tlo buvljaka. Da ne zaboravim đubre, đubre, blato i još đubreta. (Naravno u inostranstvu, na zapadu, buvljaci ne izgledaju tako, nisu divlje već vrlo uređene i organizovane prodajne pijace).

I dok buvlje pijace velikom brzinom niču ili se šire po našem gradu, uzurpirajući i nekad isključive gradske zelene pijace, neki im se raduju a neki baš i ne jer sa sobom donose dosta problema i kontroverznih rešenja. Dok su neke organizovane i imaju dugu tradiciju poput Bubanj Potoka ili legendarnog Zemunskog buvljaka, druge se šire zelenim pijacama, uličnim trotoarima i napuštenim i neuređenim placevima.

Bez obzira da li ih posećujete ili ne, njihov sve veći broj nam govori da su one neumitni pokazatelj današnjeg standarda i materijalne situacije velikog broja naših sugrađana.

Bez pretenzije da ovaj tekst prikažem kao nešto što nije, ovoj priči pristupam isključivo lično. Ovo su lični anali jednog čudnog hobija.

Moja prva buvljačka iskustva pamtim kao igru koju sam igrala sa sestrama gde bi sve cipele iz kuće iznele na ulicu da bismo ih na nekom našem malom štandu, napravljenom od ko zna čega, kobajagi prodavale za pet dinara. Ni opojni miomiris buđavog sira, koji je dopirao iz tatinih cipela nije nam smetao da uživamo u igri trgovine.

Sledeći ozbiljniji korak, koji je podrazumevao i moje prve delikventske manevre, ticao se iznuđivanja novca od starije sestre i roditelja za plaćanje pretplate tobožnjeg “Zeke”, časopisa za osnovce, a sve u svrhe kupovine malih sitnih životinja. Ta mila bića, tu mislim na sve što ciči, skiči, laje, mjauče itd. bila su prodavana na živinskoj pijaci koja se nalazila tik uz moju školu, svakog petka ujutru. Čini mi se, nema smisla da tvrdim, da nije postojala životinja koju ja nisam tim zekinim parama, kupila. Hrčkovi, miševi, morski prasići, kanarinci, papagaji, zebe, ribice, pačići, zečići…  A gde su svi oni završavali, pitate se, znam. Na salašima i domaćinstvima kolega i prijatelja moje majke. Nas dve smo živele u već prenaseljenoj garsonjeri.

U ozbiljnije buvljačke pohode krenula sam pre petnaistak godina kada smo otkrili i legendarni Zemunski buvljak. Prva kupovina je bila jedna stara bordo fotelja za hiljadu dinara. Iako je fotelja bila u boljem stanju od našeg juga u kome smo je prevezli, na buvljak se više godinama nismo vraćali.

Buvljak je renesansni kambek u mom slučaju doživeo kroz stari Pančevački buvljak. Drugarica u čiji sud i ukus verujem, ispričala mi je da nalazi najneverovatnije stvari na njemu i da ga obavezno posetim. I tako je sve ponovo krenulo.

Na buvljacima ima svega što postoji na ovom belom svetu.

Ako volite da tragate za blagom, ako niste gadljivi i imate oko za lov na dragocenosti, buvljak je odlična zabava za vas. Starine, antikviteti, nameštaj, garderoba, vintage i upravo “vruća” iz obližnjeg šoping centra, knjige, knjige, da li sam rekla knjige. Tehnika, elektronika, tričarije, nakit, stvari za koje niste znali da postoje, stvari za koje niste znali da ne možete da živite bez njih, stvari koje vam uopšte ne trebaju ali su slatke ili besmisleno jeftine, svega ima.

Ja lično volim da buvljačim jer me taj lov za nekom neverovatnom, jeftinom a vrednom stvari, neopisivo uzbuđuje. Volim da kupim jeftino i uštedim novac takođe. Ali najviše od svega taj osećaj kad u gomili nečega, što svim normalnim ljudima liči na gomilu odvratnog smeća, nađem nešto što je meni vredno i dragoceno je ono što me tera da mu se ponovo vraćam.

Iako će mnogi od vas sa čuđenjem i gađenjem pregledati ovu moju galeriju, ona za mene predstavlja neku vrstu buvljačkih anala, zabeleženu u poslednjih godinu dana. Neverovatna količina bizarnosti ali i života vlada na tim pijacama. Ako želite, na njima možete videti kako očajne i nesnađene ljude okorele u sitnom kriminalu, tako i ljude koji prehranjuju svoju decu onako kako znaju i umeju u datim društvenim okolnostima današnje Srbije. Koloritnost likova, sudbina, ali i uglova posmatranja jednog fenomena koji postoji otkada postoji i čovek, trgovina i razmena, na buvljaku poprima dimenzije jednostavne životne tekovine koja opstaje hiljadama godina.

Moram da napomenem da je prva ideja o fotkanju kako čudnih i bizarnih tako i lepih stvari na našim buvljim pijacama, započela ustvari na našoj gradskoj zelenoj pijaci – na Bajloniju.

Gurajući u kolicima svog bebca, a na samom početku zelene pijace, na tezgi odmah sa leve strane, okruženi bananama i svim ostalim južnim voćem i po nekom salatom, stajali su oni. Ogromni vibratori, dildoi i ostale sprave za koje ne znam ni ime ni svrhu. Potpuno zabezeknuta prizorom, i to sve sa malim detetom koje na svu sreću ništa osim banane nije bilo u stanju da prepozna, stajala sam za tom tezgom, bezmalo kao zainteresovani kupac.

Kako nisam mutava ni stidljiva, razgovor sa više nego srdačnim prodavcem brzo me je doveo do sledećih informacija. Sa velikim ponosom me je obavestio da je on vrlo poznat, da su ga već slikali za novine i da je on jedan od retkih koji ovde zarađuje ozbiljan novac. Roba je sva iz Švedske i Holandije i prodaje se brže nego što on može da nabavi i da je jako sretan što uspeva da nahrani svoju porodicu prodajući nova i polovna seksualna pomagala.

I tako je nastala ova mala foto reportaža. Ovo je njen vrlo mali deo i to isključivo sa gradskih pijaca i svih onih mesta koja verovatno ni ne vidite iz svojih automobila i gradskih prevoza, dok prolazite pored njih.

Što bi rekao jedan prodavac meni: “Od kad su svi počeli da buvljače mi Cigani smo propali”.

P.S. Preuzimanje slika bez moje dozvole je strogo zabranjeno i neće me mrzeti da vas ganjam pravno zbog toga. 🚫

 

This slideshow requires JavaScript.