Sedim juče u kafani i uživam u ribljoj čorbi. Za susednim stolom svirci gude nekom srećniku na uvce. “Kada padne prvi sneg”, prvi taktovi kreću i suze mi sole čorbu. Ako zasviraju “Fijaker stari” ili “U tem Somboru”, umreću na tren. Bol, prava reč je žal, za majkom, ocem, detinjstvom… Toliko je ta žal blizu, samo na par tonova od mene, samo na par milimetara pod kožom, samo na par sećanja od najmilijeg u duši. Osećam nostalgiju kao neko ko je ceo život proveo van otadžbine, svog jezika, naroda. Zašto me sve to toliko boli? Baš uvek, u svakoj kafani, pred bilo kim, na uvek iste pesme. Pesme moga grada. Plače mi se. Čini mi se da bih plakala danima, samo kad bih smela. Pustila bih svu tugu i žal iz sebe, oprala i umila ovu svoju ranjavu dušu, dala sebi oduška, onako stvarno. U glavi su mi slike koje se nikad nisu odigrale. Kreće pesma, kreće bol, stiskam čašu u ruci dok se ne razmrska, dok mi se krv ne slije niz dlan. Počinjem da shvatam po prvi put u životu šta ljudi traže u kafani. Možda mi je zato uvek bila strana, zato što bi mi srasla sa tugom.

IMG_1944

Ima već tome dugo, dugo, vremena kako sam prestala da igram i đuskam po kući, neprimereno se izmotavam u super marketima, pevam iz petnih žila, iz stomaka, sve detinjaste, rok i pop pesme, sve hitove moje mladosti. Fali mi nadrndani grandž i plitki i jednolični soul, fali mi moj drugar Metalika i sve one tinejdžerske grupe i izvođači koji me asociraju na slobodu i traženje iste.

Nedostajem mi ja, bez dece, muža, porodice. Ona autentična, neprilagođena, lajava i malo čudna ja. Nedostaje mi da mislim, osećam i izgovaram sve što mi padne na pamet, bez osećaja da moram da mislim na nekog drugog, svog, jer više nisam niti ću ikad više biti sama.

Nedostaje mi da budem tužna kad mi je potrebno, da se smejem i blesavim bez obzira na sve, da grešim i da to nije toliko važno, da niko ne zavisi od mene.

Nedostajem mi ja, kakva god da sam.

Možda ću uskoro otići u tu kafanu i naručiti pesmu i razbiti čašu i možda će bol biti sasvim podnošljiva i umirujuća. I možda neće biti važno što sam se izgubila na neko vreme da bi se otkrila u nekom drugom svetlu. I dalje nesnađena, nezgrapna i previše očita. I svoja, opet i takva.