Ovo je jedan od onih tekstova koje treba preskočiti kao i sam dan. Sve greške, propusti, malodušnosti, sve me sačekalo. Stariji, Packo pet godina, proizvodi toliku količinu buke, kreveljenja i blesavljenja da to nije ni za zoo vrt. Mlađi, Zloća 20 meseci, gospodin Džekil i mister Hajd karakter, vrišti, plače, histeriše, tuče mamu, sisu, zidove, nameštaj, pod. Zašto? pitao bi neko normalan, pa tako! odgovorio bi neko lud. Otac i hranitelj mene i famozne dece odlučio da mu je najbolje da brzinski poraste u nadrndanog dedu. Gde mu se žuri, mlad je čovek. Ne znam, izludela ga sitna deca i razmažena žena. A žena?

Aaaa, pa to zaslužuje novi pasus. Ne da sam na ivici nervnog sloma, već sam se slomila i pokrpila pa opet ispočetka slomila i sve tako kao pravi pravcati perpetuum mobile. Živčana, smorena, umorna, malodušna, skenjana. Gotovanka, razmažena, lenja, nesposobna. Uvređena, usamljena, necenjena. Besna! Mada i baš me briga. I još mnogo toga. Zato je najbolje da to izbacim iz sebe, ovde, na mojoj tarabi koju posećuju zalutali surferi kad ukucaju Vrući kaj.

Proći će još malo i ovaj dan i imaću ih još puno takvih i ako budem imala neku mudru pouku za “ove” dane dopisaću je sebi, da mi bar nekad bude lakše kad se vratim na ovu potpuno nepotrebnu stranicu dnevnika Očajna domaćica, epizoda Sudopera.