Mrzim one trenutke i dane kada strahujem za zdravlje svoje dece, muža, najbližih. Taj osećaj da je potrebno vrlo malo da vam se svet preokrene naopačke, da sva sreća nestane za tren me dovodi do istinskog užasa. Tada se molim u sebi neprestano, izgovaram mantre kao malo dete, vapim i obećavam da ću sve drugo dati samo da su oni zdravi.
Tada shvatam koliko sam jaka, koliko sam slaba. Čini mi se da bih sve izdržala zbog njih a ujedno da bih se raspala u milione delića u prašinu dok ne nestanem.
Crne misli za početak leta. Nije da sam ih htela, prizvala. I znam da su prolazne kao i tegobe koje nam se svima navrnu na život povremeno.
Čini mi se da mi ljudi ne bi bez tih malih opomena znali da cenimo ono šta imamo. Kakav li je to usud i ironija života koja nas sprečava da živimo u trenutku, da smo zahvalni za život, zdravlje, sreću i blagostanje svaki dan. A ne samo onda kada nam izmiču.
Ustvari želim da vam kažem koliko volim svoje dečake i svog muža. Volim ih toliko da nekad iz čista mira plačem od sreće i njihove lepote. Od onog osećaja u stomaku, duši, srcu. Da su oni ljubav i smisao za mene. Volim svog muža od prvog momenta, od prve rečenice koju smo promenili. Znala sam da je to on. Onaj pravi, moj. I bilo mi je smešno i bio me je stid mesecima da mu priznam da ga volim od samog početka, dok mi sam nije priznao isto. Nikada nisam upoznala boljeg čoveka od njega i shvatam koliko sam srećna da je baš on moj muž i otac moje dece.
To ne znači da nemamo raznih problema, da me deca često ne izluđuju do granica omanjeg moždanog udara. Ne. To znači da ih vidim, čujem, volim i prihvatam. To znači da učim da se prilagođavam, menjam, rastem i razvijam. To znači da cenim više i sebe i njih. To znači da živim a ne životarim.
Sve češće mojim telom struji onaj stari osećaj iz detinjstva, kada si bezbrižan, nestašan, kada samo ploviš danima na paperju mašte i nekog snenog osećaja. To je onaj lepljivi osećaj miline i topline, kada sve poprima smisao i kada vam se glava prazni a duša puni. Ponovo osvajam već osvojeno. Dozvoljavam, osluškujem i prisvajam sve one svoje rasute i zaboravljene delove sebe. Rastem iz ljubavi koju mi pružaju. I to ne izgovaram ovde samo da bih to rekla. Već da bih sebi zabeležila taj osećaj da i kada mi je teško, ne zaboravim.
Ovo leto posvećujem sebi i njima. Želim da se mazimo i igramo, blesavimo i maštamo. Da nam dani prolaze kao oni na Letnjem igralištu. Da se vratim sebi i njima jer ništa drugo mi ni ne treba, zar ne?
There Are 14 Comments
Ljubav, to je to. I nista drugo nam ne treba.
💞
Mislim da se mi mame po očima i zabrinutim kutkovima usana prepoznajemo, isto kao i po neobuzdanom smehu, onda kada je sve u redu. Kato, biće sve u redu. Bićemo svi okej.
ljubim te u sred pozitivizma i ljubavi prema životu 🙂
Samo bih ovde dopisala hvalu za tekst, prepoznavanje osecaja, od brige- mog drugog imena, do tog neobuzdanog smeha i lepljivog osecaja miline i topline, a i placa kada je sve u redu, kada si “sama” toliko srecna da mislis da ces da puknes od ljubavi! Srce za obe <3
Kako je to naše prepoznavanje lepooo!
baš mi je drago da je tako jer ti jesi divna osoba kojoj se kao bumerang vraća sve što zaslužuješ <3
da, ništa drugo ti ne treba sem porodice koju beskrajno voliš.
"the gratest thing you'll ever learn is just to love and be loved in return"
Rasplaka me …Hvala ti!
:* <3 divnoooo!
💐
Predivno Kato <3 Iako se ljubav i sreća osjećaju u svakom tvom tekstu, ovaj ih je nekako sve okrunio!
A brige su tu baš kako kažeš, da bi znali cijeniti sve lijepo i dobro.
Ljubim :*
Hvala draga Mirna, nekad je neophodno podsetiti se najočiglednijeg 🙂
Nakon okova, sloboda čoveku deluje kao nešto nestvarno. Pa mu naviknuti strah ne da da uživa u potpunosti. Ali, kada se i poslednji trag straha izgubi – e, onda… samo napred! Uživaj!
Nismo svi život započeli sa iste startne linije. Neko je iz velikog plusa a neko iz velikog minusa. Poenta je taj minus nadoknaditi i ikoračiti maksimalno, koliko te tvoja unutrašnja snaga nosi. Ono što je nekom jednostavno dato, drugi mora da osvoji.