Draga moja deco,

Skoro da nema dana da ne pomislim na vas. Vi ste deo moje duše i mog bića zauvek. Nikada vas se nisam odrekla i nikada vas neću zaboraviti. Često zamišljam kako bi bilo divno imati četvoro a ne samo dvoje dece. Da li biste bili dečaci, devojčice?  Da li bih mogla rukama sve da vas obgrlim? Nikada i ni sa kim ne pričam o osećanjima prema vama. Valjda mislim da neće razumeti, verovati. Za druge vi ste bili mala zrnca, za mene ceo kosmos. Verujem da deca biraju svoje roditelje, verujem da postoji razlog zašto se i ne rode; odu negde gde će nas sačekati kad budemo spremni. Ponekad kad vidim neko dete, pomislim, sad bi i on imao toliko godina, išao u školu i znao sve te velike i fenomenalne stvari koje znaju deca tog uzrasta. Bio bi najstariji, prvenac. A ona bi bila najmlađa, još jedna mala kopija svoga tate, lepa kao uslikana. Zamišljam da je devojčica, jedina naša, sa tri bate. Zamišljam da mi je srce puno, prepuno, da može da pukne od sreće. Da nam je krevet mali za jutarnje maženje i da moram nekad puno da vičem da nadjačam sve te divne, neukrotive temperamentne i velike ličnosti. Dva dečaka i blizanci! Kovrdžave glavice, duge trepavice, zvonki glasići i šašave kerefeke koje izvode u kvartetu. Puna kuća dece, ljubavi, smeha, igre.

U mom srcu postoji jedno mesto samo za vas. Skriveno je, toplo i čini najtajanstveniji deo moje ličnosti. Nekad i sama uđem na kratko unutra samo da vas pomazim, jer uhvati me tuga.  Bol je trajala godinama, Patili smo zajedno i tata i ja. Ali vi niste samo naša tiha patnja, vi ste i svetlo naših života, naša zajednička sudbina i priča o nama. Vi ste nevidljive niti koje prožimaju našu porodicu i čine nas jačom. Vaše mesto u našim životima nikada neće nestati i nikada nećete biti zaboravljeni.

Volim vas kao što volim i vašu braću. Za mene vi ste tu sa mnom i zauvek.

Vaša mama.

Za sve mame i za SVU našu decu.