Krenuli su upisi naših budućih prvaka u školu. Po čekaonicama, rođendanima, parkovima, samo se priča o izboru učiteljice. Jedna je izvikana, skoro selebriti učiteljica kod koje da bi ušao, dižeš kredit i hipoteku, doniraš bubreg i sledeće dete. Druga je stroga, stara škola, prezire život, decu i roditelje i čeka penziju da bi svoj očaj razmekšala turskim serijama. Treća je mlada, još nenarušenog psihijatrijskog stanja, ona koja veruje da će kao Meri Popins na steroidima da vaspitava i obrazuje našu indigo/kristalno/novom tehnologijom obdarenu decu u atmosferi Kockice i Kolariću-paniću.
Dok je jednima svejedno i oslanjaju se na puku sreću i ono što se zove jbgpreživeće, drugi obigravaju škole, direktore i pedagoge, vrbuju poznanike, nose poklone i uzimaju stvar u svoje ruke.
A ovde u Beogradu, postoje i oni treći. Oni su odabrali privatne škole jer mogu da u sistem ne veruju i praktično, odn. platno a ne samo u teoriji. Tu je situacija obrnuta. Tu škole biraju svoje polaznike jer ima dosta onih koji mogu da plate ali ne i onih koji žele da se školovanjem deteta bave. Pa tu imamo škole u kojima vlada intelektualni snobizam, pa u onima u kojima vlada materijalni snobizam, pa one u kojima nema snobizma ali ima kičme disciplina, pa one koje su za Teletabise itd.
I dok visinsko/psihološke pripreme u porodicama prvaka uveliko traju, saveti dušebrižnika naravno nikako ne zaostaju.
“Kupi mu skupe patike, ali ne najskuplje. Nek se zna odmah da ima ali da ga ne izuvaju na odmoru.”
“Odmah učiteljici zvekni neki poklon, nek se zna ko si i šta si.”
“Ne javljaj se na Vajber ali sve čitaj i na roditeljski nek ti uvek ide muž.”
“Nemoj da plaćaš ništa što učiteljica traži.”
“Plati sve što učiteljica traži.”
I tako.
I dok se saveti nižu kao dijagnoze a vama postaje jasno da ste nagrabusili kao žuti, jer upis deteta u prvi razred je samo nastavak onog dogovora koji ste imali za “sređeni” porođaj od petsto evra i prvi rođendan u svečanoj sali Interkontija, vama se celo detetovo školovanje odvija pred očima, kao životni film umirućem.
Danas nema ništa normalno i tačka. Sve je dignuto na nivo panike i vanrednog stanja. Neće to dete krenuti “normalno” u prvi razred osnovne škole, znajući da kaže dobar dan starijem i sa umećem brisanja sopstvene zadnjice u toaletu.
Ne, nikako. Ono će krenuti sa saznanjem da je u školi strašno, da se ne zna šta ga tamo čeka, da su deca agresivna, roditelji bahati, učitelji ludi, sistem besmislen.
Uz sve te šizoidne novotarije, ne stižemo da im pričamo o drugarstvu, o saznanju o samostalnosti, o svim lepim stvarima koje ih čekaju u školi. O najboljem drugu koji će mu kad odraste postati kum, o prijateljima sa kojima će slaviti sve bitne stvari u životu, o uspesima, trudu o greškama koje će ga oblikovati za sva vremena.
I zato pazite šta pričate njima i u njihovm prisustvu, nemojte im pokvariti ovaj period, vaše loše iskustvo ne mora da bude i njihovo, dajte im šansu, za samo njihov polazak u školu.
There Are 23 Comments
Uff, ne znam što da kažem 🙁 Osim naučiti ih da ne moraju uskočiti u kalup koji su drugi izradili, i biti svoji, pa i u jeftinim tenisicama, državnoj školi i kod sasvim prosječne učiteljice.
U potpunosti se slažem, plus se nadam da ga sistem neće izmrcvariti da će mu ostati dovoljno motivacije da vija svoja interesovanja i talente.
Koliko si u pravu! 🙂 uzela si mi reci iz usta i vec nedeljama razmisljam nesto da srocim na tu temu 🙂 sjajno!
Pa tako nekako izgleda sadašnji momenat što se tiče ove konkretne situacije. Poenta je ne upecati se i gurati neku svoju priču kolko tolko. Hvala ti 🙂
Odlična priča, poučna za sve one koji slušaju savete sa strane..Srećan upis prvaku 🙂
Hvala!
Uf, zaista je tako. To osecam sad i u vrticu. Koji vrtic (ako uspes da dobijes mesto), koja vaspitacica. A za skolu nas vec sad plase, a ima 2,5 godine. Polako, bre. A sta je sa onim “au sto je skola zgodna”. Pa ja sam jedva cekala da krenem.
Nedostajala si :*
Hvala draga 🙂 Ne znam šta se to dešava i što smo svi toliko preplašeni, mora nešto da se menja pod hitno 🙂
Bravo Kato, nažalost previše paranoičnih roditelja vidim sada i u vrtiću, mogu da zamislim šta će biti u školi 🙂 ja ne mogu, izbegavam takva paranoična druženja
Hvala Ljubice 🙂 Meni je to sve veliki stres takođe, mislim na veštački pritisak koji se pravi oko svega i samo hendlovanje totalnih gluposti mi uzima energiju koja je potrebna negde drugde. Tako da prosto svako mora da odluči da se iz svega nekako isključi ili izoluje i vodi svoju politiku bez obzira na trend.
Čitamo Rra i ja sinoć tvoj tekst i aplaudiramo. Ženo, majko, c a r i c e! Šta ja sve imam da kažem na ovu temu, bilo bi predugo. Zato ću pokušati ovako, kratko – Mi prvaka za školu imamo (a ne konja za trku).
“A ne konja za trku”.
Mene najčešće saleću pitanjem: ”A u koju će školu ići?” Iako do tada čak ni nećemo najverovatnije živeti u Beogradu, na našu sreću, nadam se. Pobećićemo iz tog ”biramo školu” i ”vozimo decu na drugi kraj grada” sistema. Zašto? Zato što mislim da je nezamenljiv deo odrastanja – lokalna škola i put SAMOSTALNO sa drugarima od kuće do škole, na trening i slično. A većinom konstatuju da sam luda što mislim da je bezbedno da idu sami, jer u sadašnje vreme….
SLAŽEM SE u potpunosti i sama sam pokušala da nagovorim muža na taj korak ali nažalost to se nije desilo. Detinjstvo moje dece u Beogradu nikada neće biti ni izbliza slobodno, široko i mirno kao što je bilo moje u mom rodnom Somboru. Nadam se da če te se skućiti na nekom mnogo lepšem mestu za detinjstvo svoje dece.
Mislim isto kao Vi, od reci do reci. I isto me sa cudjenjem gledaju kada kazem da ne zelim da vozim dete u skolu. Ja sam odrasla u gradu. Zbog selidbi promenila par skola u Beogradu, cak isla u jednu u inostranstvu, i uvek se sa drugarima zajedno vracala kuci. To su cesto bili nezaboravni trenuci 😊.
To druženje je najlepši deo svakog školovanja, posebno u manjoj sredini 🙂
Nisam srecom cula savete slice ovome u tekstu, ali da se dize frka to sam primetila. Par puta sam probala da kazem da mi se cini da smo i mi svi sve to prosli, a onda mi kazu “Ne znas ti kakvo je sada stanje u skolstvu! Mnogo je gore nego kad smo mi isli u skolu”. I moram da priznam da su uspeli da me isprepadaju, vec nekoliko puta sam pricala cerki da ce u skoli biti i dece koja nisu dobra i slicno. Ali u pravu si skorz, treba da joj kazem da ce biti i dobre i divne dece, pod pritiskom okoline sam na tu stranu skroz zaboravila.
Da, zbog prevelikog pritiska sa strane često zaboravljamo lepe i normalne stvari, kao da deci pričamo o pozitivnim stranama polaska u školu. Naravno da će ona steći nova i samo njena iskustva i biće ih svakakvih, to znamao zasigurno, ali nešaljemo ih u gulag, već u osnovnu školu
BG je specifična sredina, i jedino što ti preostaje jeste da veruješ u srećnu zvezdu. Ni lični izbor ti ne garantuje da je “ta učiteljica” – dobar izbor. Ne zna se da li je gori sistem (koji zapošljava po partiji) ili program (koji prepisuju po partiji). Ne bih da te plašim sa svim glupostima kojih je bezbroj, videćeš i sama, u hodu, na šta se svelo srpsko školstvo. Tako da – smanji očekivanja i uči dete ono što ono hoće da uči. Sve ostalo je s.anje.
Problem je u tome što ja verujem da je sranje ali moram da ga pustim da on vidi sam, možda njemu neće biti tako, možda će on imati sasvim dobro iskustvo. Deca sa 7 godina školi ne prilaze tako kao mi matori sa 40, tako da on ima velike šanse da sve to ne vidi tako, pa bi bilo lepo da mu i mi ne namećemo naš sud. Nekako ćemo se svi snaći 🙂
Jao ja već sad mozgam, pa se nešto preispitujem… Pa shvatim da je ipak najbolje da ide u najbližu školu (koja nam je bukvalno – samo kroz park da prođe, tako da vrlo brzo može ići sam). Ono što ja primećujem je da druženja i nema, upraov zahvaljujući roditeljima koji sve preuzimaju na sebe. Naprave se čuvene viber grupe, pa zašto bi dete otišlo nakon izostanka do drugara da se druži i prepiše šta se radilo u školi, mama pita, neko fotka i pošalje na viber i ćao. Takođe, sve češće se biraju škole na drugom kraju grada jer su bolje, “na glasu” i slično. Samo najbolje, samo daj, samo furaj, jer nismo ih rađali i toliki trud ulagali da bismo ih (o ludosti) pustili da sami odlučuju o ičemu, i daleko bilo, da se druže. Čekaju ih igraonice, radionice, aktivnosti, časovi, muziciranje, sviranje, intelektualne školice i slične olice.
Nema se vremena za tričarije.
Upravo se sve to dešava i niko nije imun na taj pritisak ali na kraju krajeva ipak je na nama da odaberemo ono što je najbolje za nas i našu decu. Meni je fizička aktivnost za decu bila neophodna i na tome sam insistirala sve ostalo zavisi od deteta i afiniteta. a što se tiče same škole izabrali smo najbližu, odmah iza zgrade i jednostavno ćemo uraditi sve što je na nama da se on u njoj oseća dobro i da sigurno. Sve ostalo je manje bitno.