Posttraumatski sindrom je anksiozni poremećaj koji se javlja kod nekih osoba nakon svedočenja ili proživljavanja opasnog događaja.

Krenuli ste u babine, prva poseta bebi i novopečenoj mami. Drugarica je vaša školska, stara, znate se. Bila je kod vas u babinama, opušteno, već posle sedam dana. Mazila je bebce i nunala ih unedogled. Nikad nije bila opterećena novotarijama. Sigurni ste da će biti jedna od onih baš cool i opuštenih mama. Na poklon nosite svetlo-roze haljinicu, drugarica je uvek bila fešn frik, sigurni ste da će joj se svideti, idete na siguricu.

Dolazite tačno u dogovoreno vreme, već na vratima ne znate da li da zvonite ili kucate. Šta ako beba spava a vi je probudite? To nije dobar uvod u ovu vrstu posete. Odlučujete se za tiho kucanje i grebkanje na vratima. Vrata otvara najčešće novopečeni otac, sluđenog pogleda, nezgrapnog osmeha i dobrodošlice. Ljubazno ste zamoljeni da se izujete i obučete sterilne papuče. Samouvereni ste da su vam čarape čiste ili pedikir svež, bez uvredljivih čukljeva. Gospodin muž vas sprovodi do toaleta na pranje ruku i dezinfekciju. Dotični nepristojno stoji ispred vrata kao da je higijeničar iz petog osnovne da proveri koliko temeljno ćete oprati ruke i gradski prevoz sa sebe. Neugodna loptica vam se smešta u predelu želuca i najavljuje jednu veoma prijatnu posetu. Ma sve će biti u redu, zanosite se naivno, pa ona je moja drugarica, prošla sam i sama kroz to, nema veze, svi imamo drugačije viđenje odgajanja dece, važno je poštovanje, sve će biti u redu.

Posle ovog sportskog navijanja, dopušteno vam je da privirite u dnevnu sobu. Zavaljena u stolicu za ljuljanje ala Luj 14-sti sedi ona u dnevnoj sobi; vaša drugarica, ista ali malo drugačija. Smeška se dok sa ogromnim samopouzdanjem drži bebu u rukama. Prilazite da je zagrlite, poljubite ali mali neprijatni gest rukom vas sprečava u tome. “E znaš, beba je mala, za svaki slučaj da se ne ljubimo, virusi vladaju.” Sedate pomalo snuždeni i osramoćeni idejom o željenoj prisnosti, tek neki čudan svrab vas obuzime. To sve po vama odjednom mile virusi i bakterije kojih niste bili svesni do sada. Češkate se po glavi i pokušavate sa osmehom da konstatujete da drugarica lepo izgleda. Ona vas prostreli pogledom “akupunktura mozga” kao da vam ne veruje i da nije u redu da joj dajete lažne komplimente. Valjda ona zna da tih par kila viška mnogo utiče na njen profil. Unapred dobro pripremljeni znate da ne smete da pitate da li beba sisa ili ne, kako spava ili kako je prošao porođaj. Sve su to strašno intimne stvari i novopečena mama bi mogla da eksplodira u paramparčad tu pred vama na licu mesta kao tempirana bomba. Znate vi bolje od toga. Držite leđa uza zid, nećete se upecati u uobičajene zamke. Konstatujete da je beba lepa, liči na mamu. Uvređeni otac vas ispravlja da se to ne govori i kao kakva sujeverna baba pljuje u pravcu bebe, pu, pu, pu, sa sve “tatina ružnica”. Drugarica otvara poklon i žila ludara joj jasno iskače na levoj slepoočnici najavljujući omanji nervni slom. “Znaš, mi ne želimo da je oblačimo u roze, ti stereotipi su uvredljivi za nas”. Upravo ste bljucnuli u usta. Neprijatnost je opipljiva i miriše na bebinu kaku. I bebi je neprijatno i započinje dreku kakvu niste znali da živ stvor može da pravi. Roditelji skaču kao opareni, dali su se u potragu za dudom, tešiteljkom, čepom. Minut-dva kasnije bebac odlučuje da je situacija pod kontrolom i znatiželjno vas posmatra. Sramežljivo pitate da li smete da je uzmete? Gospođa novopečena uopšte nije oduševljena, jasno se vidi, ali donosi vam pelenu veličine jorgana, prekriva vas u celosti i daje vam bebu. Beba je slatka, lepo miriše i čini da vas anksiozna loptica u želucu manje muči.

Ne prođe pet minuta a drugarica odlučuje da je beba bila predugo kod vas pa je uzima nazad sa sve tepanjem “pa jeci ce ti to mene uzelela, ću-ću, bu-bu”. Nemate ništa protiv tepanja ali imate protiv neuobičajenog straha od odvajanja, od kojeg zasigurno pati vaša drugarica. Pokušavate da se setite sebe u toj situaciji i započinjete šalu na svoj račun. “Ja sam jedva čekala da mi dođe neko u posetu, da malo odmorim ruke”. Pogledom kojim vam je odšrafila glavu i bacila lavovima, vam govori sve. Ona neće biti takva majka. Njeno dete, njen vaspitni model, odlučnost i pripremljenost prevazilazi sve što je ijedna druga majka pre nje ikada postigla. Vi ste očigledno primer ne baš naročito uspešne mame i vaše dvostruko iskustvo vas ne kvalifikuje ič. Nema šanse da vas pita za savet ili mišljenje, a ako se zeznete i istrčite sami, pa bolje da vas nema.

Atmosfera babina sve više podseća da vožnju rolerkosterom. Uglavnom vam je neprijatno i ne znate šta smete da prevalite preko jezika. Ova žena ispred vas liči na vašu drugaricu ali nije ona. Neko treće stanje je zaposelo njeno telo i duh i bez obzira na sve znanje koje imate o babinama, shvatate da ove prolaze krajnje neuspešno. Gospodin otac vrlo nespretno pokušava da vam stavi do znanja da je poseti kraj, “beba je verovatno gladna i trebaLO bi da jede”. Izbor reči upućuje na to da ne žele da znate čime ili kako je hrane. Taj intimni čin ostaje u krugu porodice sve do jedno dve godine. Tada iznenada kao što je i postao tabu, prestaje. Nivo “tabuiziranosti” opada sa detetovim uzrastom i majčinim hormonalnim promenama. (Treće stanje se zadražava kod nekih duže, kod nekih kraće a kod nekih doživotno, da se ne lažemo.)

Sve ono kako ste zamišljali babine a i samu novopečenu mamu pada u vodu. Vaša drugarica je, moglo bi se reći, prepečena. Kao krajnji trzaj u pokušaju da izvadite malo situaciju koja poprima atmosferu Apokalipsa danas, izgovarate zlatni standard “Ti prosto sijaš a beba ti je predivna!” Tač daun! Uspeli ste! Klimavi osmeh se promalja kroz oblake trećeg stanja i jezik vam je brži od pameti, ponele vas ovacije u vašoj glavi. Jasno čujete svoj glas i ne verujete svojim ušima dok rečenica klizi u nepovrat “pa kad ćete drugo?” Pravilo 9 na spisku od 666 stvari koje ne smete reći trudnoj ženi ili porodilji. Malj u glavu, hladan znoj i amnezija. Mrak vam pada na oči, više se ničeg ne sećate, sva zabranjena pitanja su izbrisana iz vaše glave. Da li je u pitanju hipnoza ili posttraumatski sindrom ali u vašoj svesti ostaje samo sećanje na divnu malenu bebu koju ste otišli da pozdravite i poželite joj svu sreću na ovom svetu.