Sanjam da sanjam – Tatjana Kuljača

Naša poznata mama blogerka, autorka zbirke kratkih priča “Kako raste mama” i tvorac fenomena
mamizma je i moja onlajn drugarica, savetnica i pravi primer žene koja od svojih emocija i unutarnje lepote pravi nešto vredno pamćenja. Neuobičajeno otvorena, pristupačna i iskrena, mene je oduševila i odsustvom sujete i persone od “velikog” značaja.

Za sebe kaže: “Ja sam žena. Mama nalik hobotnici iz svoje priče o mamama koje imaju 5 pari ruku. Volim da znam svašta, istražujem nepoznato i da od problema pravim izazove. Isto koliko volim što rastem svakog dana zajedno sa mojom djecom. Ostvarujem svoje snove i ne plašim se da zakoračim malo dalje. Klonim se ljudi koji biše da me ograniče i kojima je svaki moj san i nastojanje da ga pretvorim u realnost čisto gubljenje vremena. Volim jesen i šuškavo lišće… volim knjige i priče o davnim vremenima… Volim sve što mi smjesti osmjeh na lice.”

Sanjam da sanjam

Sad ću da generalizujem stvari iako mi to nije omiljena disciplina. Nego, suviše nas se uklapa u priču da bi se moglo podvesti pod ,,izuzetak”. Više je ,,pravilo”. ,,Sanjam da sanjam” je faza u koju svaka buduća mama upadne tik pred porođaj kada se u krevetu okreće kao nilski konj: prvo glava, pa noge, a onda stomak koji blago trupne o krevet, nakon čega mladunče unutar materice nastavi da traži udoban položaj. Mada mi nikada neće biti jasno šta tu ima udobno kad si skvrčen u stomaku. Potraje ta aktivnost. Počneš da se moliš, kome god, da ti se ne desi da naprasno moraš u wc, jer sve kreće iznova. A onda ona mala beba izađe van. Mama tada ulazi u ,,zombi” fazu. Od malog visočanstva zavisi koliko će sati u komadu spavati. Ili minuta. Sa prvom bebom sam bila sluđena od nespavanja. Od 24h u prosjeku sam polagala pravo na 4h isprekidanog sna. U jednom momentu sam došla u fazu da bi mi informacije isparavale ispred ušiju kao voda na +100C. Babine su prošle u znaku zombija. I svim gostima sam mutila Cedevitu. Dođoše prijatelji kod nas, a ja ih lijepo upitam šta bi da popiju i da neće možda Cedevitu… Oni odgovoriše. Pođem do kuhinje. Na pola hodnika shvatim da nemam pojma šta su mi odgovorili. Vraćam se i uz tupavi osmjeh i izvinjenje pitam šta su mi ono rekli… Hoće li Cedevitu? Oped odgovore. Prokomentarisasmo nešto dodatno. Krenem do kuhinje. Dođem do nje. Šta li ono rekoše?… Vratim se još jednom, već me sramota, ali pitam… nema veze, domaći smo… ,,Ajd’ napravi tu Cedevitu kad si navalila!” te prasnuše u smijeh. Ne čekam ih bez Cedevite ni dan danas. Ne znam za vas, ali mene moja djeca redovno uspavaju. Ima tu presudan jedan momenat. Vidiš da pilence tone u san i opustiš se. A onda slažeš samu sebe da ćeš samo malo zaklopiti kapke. Iz tog sna u koji uklizim brzinom koja bi probila i zvučni zid pokuša da me probudi suprug, kome i nakon 2h dobrog sna priprijetim prstom da bude tih jer sam bebu tek uspavala, a beba odavno izašla IZ REM faze i zavrnula ruke prema gore, te spava dubokim snom. Što je najbolje, ovih prijetnji i onog šššššššššššš! propraćenog široko raširenim zjenicama ja se uopšte ne sjećam. Al’ se suprug uredno zabavlja kad me budi. Dobra vijest je što se ,,zombi” faza jednom završi i beba počne da spava cijelu noć. Kod srećnih ljudi se to desi nakon par mjeseci, a kod mene je to drugi put oko drugog rođendana. Spava čovjek mali, ne mrda. Ponekad se ritne da me zgura do kraja kreveta gdje se ustoličim i ne dam svoju ivicu k’o da mi život od nje zavisi. Za sve vas koji ste sad pomislili da sam se konačno naspavala i vi kojima sam ulila nadu da će se to jednog dana desiti moram da uskratim zabavu i radost povodom srećnog događaja. Da, beba spava. Kao iz one izreke ,,spava kao beba”. Ili novije ,,spava kao muž”. Kao top. Kao dva topa. A ja se i dalje budim. Žedna sam. Ide mi se u wc. Pokrivam ovog topa koji se otkriva. Budna sanjam kako mi se pauk prečnika šoljice za nes kafu šeta po zidu. Panično se ustajem i uzimam lampu. Tražim insekta spremna da ga odalamim i pošaljem na neko bolje mjesto bez boli. Ne nalazim ga. Ali ne mogu ni da se smirim, iako sam svjesna da sam sve to sanjala. Kao nekad ružičasto prase sa crvenom vrpcom oko vrata, pa sam u sred noći vrisnula, skočila iz kreveta i pokazivala ružičasto prase koje je u mom svijetu između jave i sna bilo u dnu kreveta. A onda smo ga svi iz sobe tražili. Javno se izvinjavam tadašnjim cimerkama zbog izazvanog stresa u sred noći. Sanjam da sanjam. ,,Kad ću se naspavati? I zašto nikad?”… čak ni kad porastu. Vjerovatno ću sjediti u dnevnoj sobi i praviti se da gledam neki jako zanimljiv film. Baš kao što to rade naše mame. Pa čak i onda kada njihovi pilići relativno omatore.