Snobizam je IN. Savremeni snobovi su pobornici lifestyle bitisanja. Oni sačinjavaju top liste životnih vrednosti kojima teže a materijalizam je na samom vrhu, mada nije presudan. Danas je sistem vrednosti, čini mi se naivnoj, više nego ikad na probi. Da li smo in ili smo out, da li smo online ili nemamo ni TV, da li smo negujući ili spadajući roditelji?
Zamka u koju smo uglavnom svi nehotično upali a koja odoleva uprkos učenjima savremenih pedagoga i dečijih psihologa, savetima internet gurua i onlajn trendova, tiče se nas roditelja a ne naše dece. Višedecenijska uskraćenost u vidu ratova, embarga, tranzicije a sigurno i manjkavosti nacionalnog tipa, dovela je do široko rasprostanjene pojave snobizma u roditeljstvu. Za plišano i popustljivo roditeljstvo ste već čuli i verovatno se nažalost prepoznali kao akteri i vinovnici takve jedne ne baš uspešne vaspitne metode. Ali zamislite sad ovu novo-staru teoriju: U nedostatku različitih načina da se upadljivo iskaže i dokaže naša lična moralna vrednost kroz npr. volontiranje, akcije civilnog društva itd, umesto toga pokušavamo da svoju vrlinu prikažemo kroz roditeljstvo. Ono je postalo naše novo perje koje tako ponosno izlažemo na našim Fejsbuk profilima, rođendanskim slavljima i igralištima. Rezultat je kultura takmičenja, nadgledanja, osuđivanja, umesto saosećanja i saradnje. Iskreno, to je isrpljujuće i baš nikom ne donosi dobro.
Dete kao statusni simbol? Nemoguće! Ne verujete? Mislite da tome služe samo Ajfonovi i skijanja u Sent Moricu. Međutim…
Dojeno, ne dojeno, rođeno prirodnim ili vanzemaljskim putem, hranjeno slaninom, organskim i ptičijim mlekom, lečeno homeopatijom ili kod mrdrprofesora najstručnjaka, ide u privatnu školu sa samo još šestoro dece ili kud svi tu i mali Mujo, nosi marku ili je marka, svira-priča-igra-glumi za sve pare, sluša Šostakoviča ili Pink Floyd, letuje tri puta ili samo piški u bazen kod bake u selu, ima ljubičaste a ne smeđe oči, interesuje se samo za astronomiju ili igra fuce po ceo dan, i tako u nedogled i bestraga…
Sve su to razlozi da nekog gledamo sa visine da se prosto gordimo i decu kao Carevo novo ruho šetamo. A nisu to zaslužila ta naša malobrojna deca. Dosta je njima njihovih muka. Nervoznih i neprisutnih roditelja što rade ceo dan za male plate, isto takvih vaspitačica i učiteljica, trenera i profesora. Trujemo im detinjstvo našim strahovima, nedoraslošću, najlepšim željama. Nikako da se smislimo šta je to najbolje za naše naslednike. Sve nam nešto “malo” kad o ljubavi, igri, podršci pričamo. Ma sigurno nije samo to u pitanju. Sigurno ima neki recept “Kako da u 124 koraka …” što ga čitamo na svim maminskim portalima. Ima puno šarenih slika i lajkova, znaju oni šta pričaju.
Sad se već pitate “Pa kako da ih (se) promovišemo i bolju poziciju u društvu obezbedimo?” Kao da je novi cd, “projekat” na top listi u pitanju. Ej! Jesmo li mi roditelji ili marketing stručnjaci? Zar nije svrha dobrog vaspitanja pomoći detetu da odraste u samostalanog, odgovornog i saosećajanog čoveka. Sigurno bi vam se srce steglo da doživite da vaše dete neko gleda sa visine kao da je smrdljiv sir zbog neke snobovske zadrtosti. Pa naučite ga da ne radi ono što i samo ne bi htelo na svojoj koži da oseti. Snobizam je ranije podrazumevao uspinjanje iz niže u višu klasu. Danas to izgleda kao uspinjanje iz niže u za dlaku malo višu nižu klasu. Nećemo valjda decu zarad takvih jeftinih poena promovisati?
Ne misli se ovde o krajnosti. Ne tvrdim ja da Tarzane i Moglije treba gajiti. Mada, kolko znam u dobre ljude su izrasli. Ali možda male eksperimente im (nam) prirediti. Zamisli da na nedelju dana nema čokolade ili crtanih filmova, zamisli da živimo kao većina dece u Vijetnamu. Ili da jedan dan ideš u baš starim i možda pocepanim patikama. Da prošetaš bukvalno u tuđim cipelama. Da se ne rugaš, već saosećaš sa drugom što nema. Znam, mnogo ja zamišljam. Moj petogodišnjak bi prvi demonstrativno oddurio ideju, a pritisak ne dovodi do cilja. Zato je na nama da primer damo. Dete će se uvek pre ugledati na ono šta vidi a ne na ono šta čuje.
Pisala sam ja već o mamama iz parkića, o sebi i mojim Novo Beogradskim šizikama. Temu sad još više širimo, produbljujemo, ko zna na šta naletimo u ovom krugu i koje nam se misli upregnu u zdravlje. Možda se odreknemo kontrolfrikisanja i ubeđenja da smo bolje bar u nečemu od one druge. Pa na kraju krajeva koja je to grupa kojoj želimo da se priklonimo? Zar ne navijamo za isti tim, za našu decu?
Da se ne razumemo pogrešno. Nisam ja ni za relativizaciju i za sve može, dajte jedan lajk. Ne. Ne biram lakši put a i ne žudim (više) da idem onim kojim se ređe ide. Ali kad su deca i još poneka baš važna stvar u pitanju, stav treba imati, dobro ga oformiti, na različite testove staviti. Da, ja sam fanatik za dojenje, to je moj snobovski imperativ. A vi, priznajte ako smete, ne nužno drugima ili meni, nego sebi. Šta je to zbog čega druge gledate odozgo? I to je dobar početak. Verujte mi deca će ubrzo za vašim stopama krenuti.
There Are 20 Comments
Kako si me pogodila u centar! Bas sam danas mozgala sta da cinim povodom par nevaspitanih derana iz parkica, odnosno kako da postupam prema njima a da moje dete ne oseti odbojnost i ne stekne predrasude. Tesko je to, i pretesko. S jedne strane, ucimo ih da dele, a s druge vicemo – ne diraj to, nije tvoje.
Ja sam fanatik za dojenje, takodje. Za sve druge svari za koje sam i bila sklona osudama, sada slegnem ramenima i kazem da ne znam kako je biti u tudjim cipelama. Dodala bih da je tema o deci jako skakljiva. Najskakljivija. S jedne strane, zelimo da ceo svet zna sta smo MI stvorili. S druge nam se cini da niko nije tako u pravu kao mi sami. Pa osudjivanje se prosto samo namece kao vid samopotvrde!
Hajde da probamo jedan eksperiment – ja vec jesam, neko vreme. Da sledeci put roditeljima oko sebe kazemo – “bravo, svaka cast! Super ste!”
Ako nista drugo, promenice nam perspektivu i trazeci ono dobro (i) u drugima mozda pronadjemo nesto bolje i u sebi.
Ooodlican tekst, sto puta bravo za temu! Imala bih jos mnogo stosta da ispisem, ali vec sam udavila.
“Hajde da probamo jedan eksperiment – ja vec jesam, neko vreme. Da sledeci put roditeljima oko sebe kazemo – “bravo, svaka cast! Super ste!”
Ako nista drugo, promenice nam perspektivu i trazeci ono dobro (i) u drugima mozda pronadjemo nesto bolje i u sebi.” BRAVO!!!
Posto cesto pisem o tabuima znam da roditeljstvo sa sve svojim carima predstavlja najveci od svih. Zaista si sve sumirala u komentaru da ga celog ne ponovim sada 🙂 Potrebno nam je vise tolerancije i prihvatanja, jer takav svet zelimo svojoj deci.
Kada vidim mog dečaka izraslog u pametnog, srećnog i slobodnog čoveka, koji ume da voli, oseća i saoseća, zaista sam ponosna na sebe! A retko kada sam imala novaca da mu platim ekskurziju…
Ja sam odavno ispala iz te priče o maloj deci i vaspitanju, ali tekst ti je odličan, a tema vrhunska!
Hvala Snezana puno mi znaci pogotovu kad dolazi od tebe 🙂 Meni je tema naravno jako aktuelna kao i okruzenje u kojem nazalost zivim. Vidim ja da cu uskoro na neko selo, kod pitomih ljudi da mi deca rastu neopterecena glupostima.
Bravo za tekst! Za temu, za svaku reč koju si napisala. Moje dete više nije dete ali moram priznati da sam vrlo ponosna jer sam davno shvatila da ” Dete će se uvek pre ugledati na ono šta vidi a ne na ono šta čuje.”…lični primer je zakon kada su deca u pitanju…ne vredi priča…
Drago mi je da tekst ima smisla i za majke sa “velikom” decom. A najdraze mi je sto ste sve ponosne na svoju decu. Divno i nadam se istom 🙂
Moja deca nemaju čokoladu svaki dan. Ni još mnogo toga. Ali nama to uopšte nije problem: ni njima, ni meni.
Mislim da je generalno problem što su se roditelji okrenuli DRUGIMA, a ne SEBI. Okrenuli su se više drugim ljudima, a ne svojoj deci. Tako da je fensi mamama jaaaaaako važno da postave 94756 slika svog deteta na sve profile koje imaju, nego da pogledaju šta im deca rade za to vreme. Retko koji roditelj (da ne bude da su to samo mame) žrtvuje sve svoje-vreme, snagu, raspoloženje, novac-da bi PRVO deci bilo bolje. Napumpani marketingom novog doba, zaboravili su šta je osnovno. Posle se to obije o glavu, ali – nažalost – najviše toj deci…
Deci nije potrebna naša žrtva već jednostavne stvari koje novac ne može da kupi. Svi želimo deci da obezbedimo srećno i bezbrižno detinjstvo ali često to činimo nepotrebnim i suvišnm stvarima i aktivnostima, jer to u stvari više nas usrećuje nego decu. Zanimljivo je što ćemo svi videti kad tad koliko smo bili uspešni u vaspitavanju naše dece.
Bravo!
Hvala Vam na podršci!
Meni su vaši tekstovi toliko istiniti, rado ih čitam, a potpuno mi je neverovatno koliko dele čitalačku publiku. Često se pitam kako je moguće da neko ne vidi i ne razume, ili ne čita do kraja… sve u svemu mnogo smo različiti, valjda je i to jedna od istina 🙂
Hvala jos jednom. Kada je tema pomalo tabu to izgeda uglavnom tako. Tekst ili nekog pogodi na osvescujucem nivou ili ga gadja u ego. Mada ima dosta ljudi koji nemogu da sagledaju siri kontekst vec iskljucivo sve mere licnim i narcisoidnim arsinom. Vazno je da citaju i da ipak neki stav formiraju.
Joj, snobizam je danas poprimio neke nove oblike, kao da je mutirao u nešto što me pomalo plaši kad se ozbiljno zamislim.. u roditeljstvu, naročito. Drago mi je ipak kad vidim da ima poprilično roditelja koji o tome misle i deluju… svako na svoj način, a s istim najvažnijim ciljem.
Uživala sam čitajući. Posebno mi se svideo pasus sa idejom eksperimenta… Pozdrav! 🙂
Hvala, drago je i meni što dosta ljudi ima svest o zamkama u koje upadaju savremeni rodutelji. Biti svestan problema je već pola rešenja a još i po neka akcija i evo nas na putu boljitka!
Pa svako privlači sebi slične, ako ste okruženi takvim ljudima to govori nešto i o vama. Mene ovi tekstovi podsećaju na prvu godinu edukacije iz jednog psihoterapijskog modaliteta- gde nas je predavač sve redom osudio kao razmaženu generaciju, a ispred nosa mu sedi devojka u cipelama koje se raspadaju. Ko zna koliko drugačijih mama je bilo i u vašem parkiću, i roditelja svuda oko vas, ali niste imali radar za njih. Imali ste radar samo za one protiv kojih želite da se pobunite. Snobizam u zemlji gde je prosečna plata 350eur i razmažena generacija u kojoj je tokom 90tih većina porodica spala na samo jednu platu… Svako vidi kroz svoje naočare…
Poštovana “Psihološkinjo”, vidim ono što me okružuje, razne fenomene i društvena kretanja. Ako vidim da većina ljudi u Srbiji nema ni za osnovne životne potrebe i o tome pišem, kakvom me to čini? Kakav bi bio ovaj svet i naša komunikacija ako bi sve sveli na jedan prost psihološki mehanizam kao što je projekcija? To bi vi kao “Psihološkinja” trebalo da znate. Takođe ako ste uopšte pročitali tekst, mogli ste čuti i gde se ja jasno u celoj priči pronalazim. A kao neko ko je prošao jako mnogo GOVANA u životu i živeo jako skromno, ne mogu se svrstati u snoba. U stvari možda mogu – u intelektualnog snoba koji prepoznaje kada mu još jedan intelektualni snob sa diplomom, bez ikakvog životnog iskustva, spočitava iz pozicije “baš sam te provalila, al zamalo”.
Vaši tekstovi su fenomenalni, ali vidim da od 2018. više niste aktivni ? Šteta.