Posle porođaja sledi žurka! Rana od epiziotomije me je prilično bolela i na predlog ginekologa  oba puta smo skidali konce sedam dana nakon porođaja. Iako se konci sami spontano resorbuju njihovo sušenje izaziva zatezanje rane i ako ste imali sreće da vas šije neki specijalista mesar, taj njegov klot-frket ručni rad će da vam dođe glave. Krvarenje mi je trajalo tačno 40 dana, oba puta. Posle prvog porođaja nisam imala preterana hormonalna cimanja iako sam ih očekivala. Iznenađenje je došlo sa druge strane, bukvalno. Neverovatne količine gasova koji su zaposeli moj stomak mesecima su izletali nekontrolisano u najrazličitijim situacijama. Bez ikakvih stomačnih tegoba, šuljeva, samo nenajavljeni, glasni, osrednje smrdljivi gasovi pred bilo kim i bilo gde. To znači da kad se rukujem sa nekim ja prdnem. Ustanem sa stolice i prdnem. Da ne pričam o čučanju, saginjanju, smejanju. JEZIVO! Požalim se doktoru, pregleda me, pređemo moj jelovnik i zaključak je da je bebac od četiri kilograma napravio dar mar u mom stomaku i da treba vremena da mi se sve vrati na mesto. Nijedna drugarica nije imala taj problem. Samo ja baksuz sam morala mesecima da se blamiram i glumim da nisam prdnula ja nego moj matori pas ili da škripi parket.

Prvi seksualni odnos je bio posle nekih tri meseca. Nisam imala neku potrebu za njim ali sam baš htela da vidim da li sve fukcioniše kako treba. Onako kad se budalasate uvek imate neku retardiranu predstavu o tome kako izgleda “tamo dole” posle porođaja. Sve vam se čini da će se čovek tamo izgubiti u toj sad ogromnoj rupi. Što kaže moj ludi ginekolog “porođaj je kao kad bi morala da iskakiš lubenicu od pet kila”. Zašto sam ja uopšte i išla kod njega? 🙂

U isto vreme osećala sam se kao na takmičenju za mis mokre majice. Ni tupferi za grudi mi nisu pomagali a mleko je znalo da mi se sliva niz noge ili da u trenutku kad nadođe špricne direktno u oko ili na drugi kraj sobe. Večito mokar krevet i posteljina, pranje i peglanje bebine i moje odeće u nedogled, ma uživancija.

Čitala sam na dosta mesta kako žene koje doje lakše gube kilograme, uz pretpostavku da se normalno hrane. Naravno ja nisam mršavila, ja sam se ugojila. Apetit mi se pojačao, imala sam strašnu potrebu za pivom i čvarcima. Kilaža je počela da spada polako nakon 6 meseci samo pojačanim kretanjem. Duge šetnje dva puta dnevno učinile su svoje.

Sve u vezi sa bebom za mene je bilo kao ostvarenje svih mojih snova. Neispavanost, nedostatak majčinske figure, nerealna očekivanja od muža su jedine stvari koje sam zaista teže podnela. Sve ostalo se pretvorilo u šum. Naravno sa ove distance mi se tako čini, dok je trajalo sve je bilo dramatično.

Posle drugog porođaja prošla sam kroz blagu postporođajnu depresiju. Bila sam rastrzana izWeekend_with_James_Prigl_019među dece i njihovih potreba. Želela sam prostor i mir za sebe i bebu a nestašni trogodišnjak koji uleće u sobu dok pokušavam da podojim i uspavam bebu, vrisne i upali svetlo nije pomagao situaciji. Često sam plakala i bila “tužna”. Nisam mogla da uživam u bebi kao prvi put. Za razliku od prethodnog puta, sada sam jače osećala kontrakcije materice, gasova je bilo manje, grudi su me znale čudno boleti ali ni jedan mastitis nisam ovaj put imala. Sve u svemu telo se drugi put lakše i brže prilagodilo situaciji.

Toliko o fizičkim senzacijama i blagodetima postporođajnog funkcionisanja. Teži deo je emocionalno i psiho-socijalno prilagođavanje novoj ulozi. Od svega i svačega zavisi kako ćete se osećati kao novopečena mama. Moj muž i ja spadamo u onaj tip ljudi koji nemaju pomoć roditelja, vrlo smo odgovorni, decu nismo baš lako i odmah dobili. Sami smo deca razvedenih, prilično nezainteresovanih roditelja (onih koji su živi), roditeljstvo i brak su nam suštinski važni a ne samo onako usput, eto da se odradi, da ne kaže svet. Iz svega toga možete zaključiti da često preteramo u brizi, na sreću brzo uočavamo greške i ispravljamo ih u hodu.

Većinu stvari koje su vezane za novopečene i isprepadane roditelje, njihove strahove i greške, sigurno ste već čuli. Za mene je nekoliko stvari ipak bilo iznenađenje. Ogromna količina negativizma u vidu svih mogućih emocija se za kratko vreme stuštila na našu malu porodicu. Naravno u tom maršu prednjačile su žene. Neka svesno, neka nesvesno, sve su se osetile prozvane a poruka im ista. Što si ti bolja majka od mene? Moj način je bolji! Što tebi nešto bolje da ide nego meni? Kad meni nije uspelo, e pa neće i tebi itd. Najveće sabotaže se tiču naravno tog famoznog dojenja. Od toga da ti nutkaju formulu i svaki plač bebe tumače kao glad, jer ti sigurno “nemaš” mleka, do zajedljivih komentara da se beba ne doji u javnosti, pa zašto jadno dete sere u pelene sa godinu dana, i što mu sirotom ne dam čokoladnu bananicu. To ne bi bilo tako strašno da su to samo komentari zaludnih i dušebrižnih žena u komšiluku, već to po pravilu dolazi od najbliže rodbine i prijatelja. Na sve to dodajte podivljale hormone, novu i najvažniju ulogu vašeg života, nesnađenost, umor, ranjivost, pa da sam Vedrana Rudan i da sve pošaljem u tri lepe! Ali avaj.

Ovde neću ni da započinjem temu o najvećoj krizi u braku koja se dešava u periodu do dve godine detetove starosti. U našoj bliskoj okolini smo imali samo tri razvoda do detetove nepune dve. Šta reći. Ne postoje te knjige, kursevi i kafenisanja sa drugaricama koji vas mogu pripremiti na ono što dolazi u ovom periodu. Možda najlepši i najstresniji period vašeg života. Postali ste mama.