Volim seks i rado ga se sećam

Sećam se jedne scene iz detinjstva. Vraćam se iz škole kući i zatičem neobičnu scenu. Nekoliko baba-komšinica i moja majka (tada mojih godina) okupile se oko stola i nešto gledaju, kikoću se, podbadaju laktovima a brci im masni. Mama je našla na poslu i donela kući gomilu erotskih časopisa, Vrući Kaj ili tako nekako. U prvom momentu je bila kao nije ovo za tebe idi ti u sobu, al babe se zauzele za moje seksualno obrazovanje (hvala im) pa navalile da me pusti da vidim. Situacija bizarna. Tri generacije žena stoje oko stola, razvlače porno časopise na sve strane, kao malo se čude, malo im drago. Nešto ih ipak podgrejalo i razgalilo. Nešto sasvim prirodno. Jer da se razumemo, to je bio normalan erotski sadržaj. Čipkast veš, vagine sa urednim frizurama, ne ove moderne današnje bez i jedne dlake. Ne znaš jel žena ili dete. Fuj!  Već uredne šmizline frizure, bludni pogledi, grudi bez silikona i po koji pristojan penis. Najviše ih je ipak intrigirao (mislim babe) crnački “gospodin”. Razumem ih, nisu takav nikad videle. Kad se podrobno razgledanje završilo, razgrabiše baba-komšinice svaka po koji primerak, eto, da im se nađe u krizi a i vratiće brzo, pošten je to svet. Nikad nisu vratile. Mama je svoj krila u Patinom kuvaru.

Ovih dana je premijera filma Pedeset nijansi – Siva. Čujem na tv-u karte za premijerne projekcije uveliko rasprodate, uvedeni novi termini, pa i oni razgrabljeni. Mislim se, nije ni čudo što su karte za film rasprodate. U današnje vreme nam sve nešto postalo sramota da pričamo o seksu. Jer: teško se živi, politika nam kroji kapu, perspektiva nam jeftina cigara (sluša se S.A.R.S.), ne ide nekako da sad o nedostatku seksa raspredamo. Ima važnijih tema a i to je samo za očajne domaćice i one što nisu baš neke pristojne žene, zar ne? Pa zar posle celog dana kuvanja, peglanja, dojenja, ima mesta i za seks? To je samo za starlete, političare i dnevne novine, valjda. Nije “to” za normalan svet u najboljim i najlepšim godinama.

A žene ko žene, ipak pričaju. Neke stidljivije a neke na lakat. “Onih” stvari im je malo. U nedostatku istog gledaju sedamdesetu reprizu serijala Seks i grad i čitaju Pedest nijansi – Siva. Iako sam od nekih “finih intelektualki” čula da je roman jako loše napisan, jeftin ljubić, a seks totalno bezveze, degradira i promoviše nasilje nad ženama kao prihvatljivo itd… otrčim ti ja posle njihovog kritikovanja i moralisanja direkt u Lagunu po prvi deo. Kažu imate sreće da ste ga našli jer brže se prodaje nego što mogu da naštampaju. Da vam iskreno kažem, roman je stvarno loše napisan (zamalo ko ovaj blog), pun klišea i neuverljivih scena, (o seksualnim preferencijama i sklonostima drugi put) al da sam se nekoliko puta baš preznojila a hormoni bezmalo pošizeli,  jesu. Ipak se odlučim da tu stavim tačku i ne kupim ostale delove, jer ipak sam ja ozbiljna žena i majka da bi sebe spuštala na nivo uspaljene šiparice koja krišom čita ljubavne romane. Posle se mislim e jesi i ti neki licemer moja ti. Pa zar ti se nije poverila skoro svaka drugarica, koja je u braku i ima decu, da je dospela sirota u grupu volim seks i rado ga se sećam. A sad krije trilogiju Pedeset nijansi negde ispod pelena u ormanu, neće valjda mučena da ih drži u dnevnoj sobi na polici sa Dostojevskim što je nasledila od svekrve. Šta se to desilo sa nama i našim muževima pa seksa imamo jednom u nikad? Stigla deca, stresan nam život, besparica? Više seksa i dece je bilo za vreme Prvog svetskoog rata nego sada. Koga mi zavaravamo? Sve što je prirodno postalo nama je strano i od svega pravimo tabu.

Od toliko žena sam čula da nemaju odnose mesecima, čak godinama. Jedna mi se poznanica poverila da se posle dve godine ignorisanja od strane muža razvela. Kako je ostala u drugom stanju on je odbijao da spava sa njom. Druga je tek posle šest godina od rođenja prvog deteta uspela da rodi drugo. Kaže, nikako nije mogla da nahvata muža. A treća nije imala intimne odnose sa mužem čak tri godine?! Pa mora da su one pokupovale sve te bioskopske karte!

Nijedna od njih ne misli da je muž više ne voli i ima drugu, već da se neki određeni tabu ušunjao u njihove živote kao slon u staklarsku radnju, pa sad stoji tako nesnađen u dnevnoj sobi i ni makac. Tako jedna od mojih drugarica misli da njen muž ne želi da spava sa njom (svesno ili nesvesno) zato što je imala tri pobačaja i za njega je seks sa njom postao tabu. Druga je opet sigurna da njena jača polovina ima problem sa dojenjem i mlekom (gadi se čovek šta li?), treća opet misli da je samim rađanjem za muža prestala da bude privlačna jer joj se telo malo promenilo pa joj bradavice ko opštinski pečat (muževljeve reči). Zanimljivo je da se te žene nisu zapustile, da su im i muževi i brakovi pristojni, bez onih klasičnih “velikih” problema. Već samo taj slon što stoji među tim vazama, mora da je pobegao iz nekog tabloidnog ili lifestyle časopisa gde se propagira da žena koja rodi mora da izgleda kao da u stvari nikad nije. Da joj stomak bude konkavan nedelju dana posle porođaja, da tih par kilograma mora već “juče” da je izgubila, o strijama da i ne govorimo. Očekivanja su nam postala nerealna a pritisaka je sve više. Da izgledamo kao holivudske zvezde, vaspitavamo decu po Montesori metodi, zarađujemo ko ministarke, kuvamo kao Pata, da smo informisane kao Google i nikad baš nikad skenjane zbog svega toga. Ako ste bar negde poklekle, radite za minimalac, imate koju kilu viška a deca vam se valjaju histerično po podu prodavnice jer nećete da im kupite brokoli Gormita, podbacile ste. Završićete kao moje baka-komšinke sa Vrućim kajem ispod kreveta umesto mužem u krevetu. Jer kome je privlačno da se valja po krevetu sa ženom na ivici nervnog sloma koja stalno nešto kuka i samosažaljeva se?