Prag za dvoje je dobra ideja ali Prag u novembru i nije tako dobra ideja. Hladno vreme, kiša i vetar te teraju da dosta vremena provodiš u restoranima, što je nama baš teško palo, (kad bi se zezali) pa se obračun sa karamelizovanom florom i faunom završio na našu štetu. Povrh svega: pivo i još piva i još više piva. Dok smo šetali tim divnim i romantičnim gradom, svakog časa smo mogli da očekujemo da nas noge izdaju pod dobijenim kilogramima i da se samo skotrljamo do Vltave, jer smo se totalno upropastili za samo nekoliko dana. Gulaši, pačetina, srnetina, kobasice. Znam, sramota me je! Idemo dalje.
Posle šest godina gajenja i vodanja svugde sa sobom sitne nam dece, došao je i taj skoro svečani trenutak odlazka na put bez naših malih musavaca. Osećaj je dobar a put preko potreban. Samo nas dvoje i nekoliko tehničkih uređaja.
Iako decu čuvaju i baka i tetka i nekoliko specijalaca, prvi dan mi prolazi u nekakvom trzanju: koliko je sati, moram da im dam da ručaju i sl. Ne mogu tako lako da se opustim i shvatim da nisam na “zadatku” ali ubrzo uranjam u “Krunu Evrope”. Lep je, čist, miran, tih, romantičan, pun mladih ljudi.
Ne želim da vas davim turističkim informacijama o samom gradu. To možete naći bilo gde na netu. Ali ono što mogu je da vam prenesem par ličnih utisaka koje možda drugi “normalni” turisti nisu stekli.
Prva stvar u vezi sa Pragom je da su ljudi u odnosu na nas naravno, znatno pristojniji, mada malo stondirano – utuljeni, kao operisani od temperamenta. U gradskom prevozu je neobično tiho, svi su previše neprimetni (ne računajući turiste), velika većina izgleda kao da živi i dalje u nekom vremenu kada je još vladao komunizam. Mlađi muškarci još dalje, u doba Franca Kafke, noseći sve dugačke kišne mantile, polucilindre, čudne cipele, bradu i brkove. Ne ove naše hipsterske brade, već one štucovane, pesničko-paćeničke.
Za sve vreme boravka u Pragu nisam videla ni jednu vulgarno obučenu ženu, napadno našminkanu devojku, silikonom i ostalom plastikom napunjenu osobu. Štaviše. Ono što me je fasciniralo je što gaje kulturu nošenja suknji i haljina. Bez obzira što je bilo tek pet stepeni, što je kiša lila a vetar skidao kožu sa lica, one su u velikom broju šetale svoje lepe i vitke noge. Vrlo nekulturno bi bilo da sam slikala sve te praške noge, tek pred kraj sam uspela da neprimetno, kao pravi manijak, napravim par fotki tog interesantnog fenomena.
Druga stvar se tiče praškog buvljaka. Iako sam o njemu čitala uglavnom hvalospeve, (jedan je od najvećih u Evropi, prepun je zanimljivih likova i frikova, vrednih starina) moram priznati da sam očekivala više. Nisam sigurna čega sam više očekivala, da li različitije robe, da li više cenkanja, ili možda koloritnije prodavce, ne znam. Daleko od toga da sam se razočarala. Zavisnik od starudija, pijaca i potpuno neselektivni obožavalac svakojakih tričarija, kao što sam ja, uživao je u svakom trenutku. Čak i kada nam je hladnoća ušla u mali mozak, kao kada zagrizete nešto ledeno, parališući nam svest, bljeskom neopisive boli. I tada sam uživala u kopanju po tricama i kučinama i pretećoj hipotermiji. Kupila sam nekoliko besmislenih a meni fantastičnih stvari, kao što je grejač za noge na struju i još par jeftinih i zanimljivih džidžabidža.
Treća stvar se tiče mene same. Deca mi, za divno čudo nisu uopšte nedostajala. Prijalo mi je vreme koje sam provela samo sa mužem. Iako sam u početku imala neka očekivanja od nas, vrlo brzo sam shvatila da je najbolje prepustiti se svemu.
Kao sa neke distance, sa nekom malom zadrškom sam upijala taj grad i vreme provedeno u njemu. Pažnju su mi zaokupljale stvari koje ranije, bar mi se čini, ne bih primećivala (noge!), cipele, lica i ponašanje ljudi i sl. Verovatno ta konstantna usmerenost na decu i njihove potrebe, čini da je svet mimo njih, ne u drugom već u nekom petom planu. Takođe sam shvatila da sam željna vremena za sebe. Da, kad ga i dobijem, sa njim ne činim ništa posebno, samo ga puštam da teče, da me nosi. Prijalo mi je da ne mislim niočemu da jednostavno šetam i gledam i upijam i ne moram ništa. Mogu ako hoću ali ne moram ništa. Bila sam sebi i bliska i daleka. Izgubljena pomalo u Pragu među svim tim nogama. Možda je bilo krivo pivo a možda sam samo tražila put do sebe. O da, priznajem da sam već dugo izgubljena. Možda ne u prevodu ali jesam u duši. To se najbolje oseti kad se izmestiš iz svakodnevnice. Tada nepogrešivo možeš da očitaš podatke, da osetiš da li si nabaždaren kako valja ili ne. Tada možeš da čuješ te falš tonove koji ti paraju uši. Možda ne stigneš da se naštimuješ ali se bar provetriš i napuniš baterije za dalju svirku.
Dug je put od dupeta do glave. Još duži od duše do harmonije. A mnogo duži nego put od Beograda do Praga i nazad.
There Are 29 Comments
Very nice ♡ put do sebe… ne mogu da vidim fotke.. za tu deliciju moram preci za komp..ili popiti malo pivE 😉
Slike su bolje od teksta 🙂
Odličan tekst, i još bolje fotke. Pogotovo klopa. 🙂
Hvala draga 🙂 Klopa nije za slabo srce 🙂
Ma, obozavam te. I to mi je doslo odmah, u glavu. Ne polagano od dupet, putem koji si ti opisala 🙂 Uf, i meni bi trebao jedan reset, da mogu ako hocu, ali i da moram ako necu. Bice, bice.. Imam ja jos par godina do tih tvojih 6 🙂
🙂 Taj dugačak put od dupeta do glave je na sreću popločan najraznovrsnijim životnim aktivnostima, tako da na njemu nam nikad nije dosadno. A ne poznajem ni jednu mamu kojoj nije potreban mali time out. Samo što nekom prija kraće i češće a nekom ređe i duže:)
Sve, sve, al’ pesnčko-paćenički brkovi:)))
Cepačim se kao luda…
Vrlo inetesantne pojave, vraćaju te kroz vreme i čine da poveruješ kako će svakog trena zastati na sred ulice čitajući svoju, krvlju pisanu poeziju posvećenu nekoj nesrećnoj ljubavi.
Što je najluđe, baš ih tako i zamišljam:))))
🙂
Ah, putovanja! I osecaj kada, kako si lepo primetila, dobijes vreme za sebe, makar i ne cinila nista posebno! Tamo negde, gde ti je sve i gde su ti svi novi.
Mislim da se ništa ne može porediti sa nekim smislenim putovanjem i istraživanjem drugih kultura i sebe samih. Nadam se nekoj velikoj i dalekoj avanturi. A do tada i ove male turističke su dobre za zagrevanje 🙂
Za sve vreme boravka u Pragu nisam videla ni jednu vulgarno obučenu ženu, napadno našminkanu devojku, silikonom i ostalom plastikom napunjenu osobu. – o ovome sam htela da pišem po povratku iz Beča (i Bratislave) al prođe vreme i ne stigoh. Ali sevo- sve si u pravu.
I sviđaju mi se tvoja zapažanja. I vratila si me na praške ulice, jedino nisam probala pivo. Iako sam čak i donela nekoliko limenki. I čašu za pivo kupljenu u onoj fabričkoj prodavnici na putu ka Karlovim Varima. Koju smo posle polomili.
E, a kojim si aparatom fotkala, sjajne su ti i slike?
Hvala vam 🙂 Fotke su sa telefona i Nikona L820. Dopala mi se njihova nonšalantost u oblačenju. Ne kao u Nemačkoj ili Engleskoj gde je ipak njihov stil odraz nekog stava. Ovde je sve izgledalo nekako “normalno” 🙂
hvala
Divo! Vec si mi zasejala lepe slike u glavu :D. Jedva cema da upoznam carobni Prag.
Najbolje na kasno proleće 🙂
Bila sam 2 puta u Pragu, bilo je predivno (i hladno). Jednom u 4.mj i jednom krajem 10., u 4. je bilo još gore, snijeg, mećava, to još nisam nigdje doživjela. Ali unatoč tome Prag je tako romantičan grad, slikama si me opet vratila tamo, super su. I istina je da ljudi nekako fino djeluju, voljni pomoći. Jedino brkove nisam primjećivala – eto zadatka i razloga za novi posjet Pragu 🙂
Svakako 🙂 Svaki put ćeš doživeti nešto novo. Novu hladnoću ili možda brkove 🙂
Draga Kato, uvek me i nasmeješ i zamisliš.
Ja sam posle posete i sedmodnevnog boravka u Pragu 2006. godine rešila da više neću da okusim meso. I tako je još uvek. I samo vino pijem. Pivo – uopšte. 🙂
Ja se mučim već duže vreme sa odlukom da li da prestanem da jedm meso ili ne. Muči me savest sa jedne i razum i nauka sa druge. Videćemo…Pijem samo pivo i vino i to sam počela sad pod stare dane 🙂 Prija mi čaša na dan posle obroka, nekako me opusti. Starim 🙂
A nista – idem sutra u haljini na posao! Jos da me neki dobar gulas ceka kad dodjem doma :))
🙂 Ima nešto posebno u nošenju haljina. I da nije tvoj fazon, opet se osetiš ženstvenije, pa paziš na držanje, pa na hod, pa na kraju i taj kod kuće primeti da si nešto zanimljivija postala ovih dana 🙂 pa ti spremi i gulaš!
Kada je starija imala oko dve godine udružili smo babu i nanu,otišli na rafting i bilo je sjajno.Za sličnu akciju sa mladjom ne znam da li će uskoro da se usude na tako nešto još se pride i ostarilo tako da samo mogu da kažem: Blago vama! 🙂
ps.Drugarica posle jedne Nove godine je počela da uvek uzima putno osiguranje jer su se pijani ljudi gadjali flašama po gradu a čini mi se da je Prag bio u pitanju 😀
Bravo za vas 🙂 Ja sanjam neku pustolovinu u Africi ili Južnoj Americi i to bez dece, opet 🙂 A za Prag to nikad ne bih rekla 🙂 To se mlađarija zeza na opasan način 🙂
Ja sam u Pragu bila fascinirana (izmedju ostalog) sto za tih 8-9 dana nisam cula sirene automobila gotovo uopste. Bez nervoze , neka cudna saobracajna tisina, cak I u spicu .
A zombi apokalipsa sa letecim flasama je bila u Krakovu ( ne u Pragu), I sad kad razmislim cini mi se da su za to rasulo verovatno bili zasluzni Nemci 🙂 .
Da, to sam i ja primetila da im je i saobraćaj tih 🙂 i da niko nigde ne žuri. Mogli bi i mi malo da usvojimo to kuliranje, da odmorimo živce malo. Što se tiče Nemaca, oni se svugde ponašaju kao svinje i bez alkohola a sa alkoholom pogotovu.
Sjajan teks! Sve pohvale 🙂
🙂