Prag za dvoje je dobra ideja ali Prag u novembru i nije tako dobra ideja. Hladno vreme, kiša i vetar te teraju da dosta vremena provodiš u restoranima, što je nama baš teško palo, (kad bi se zezali) pa se obračun sa karamelizovanom florom i faunom završio na našu štetu. Povrh svega: pivo i još piva i još više piva. Dok smo šetali tim divnim i romantičnim gradom, svakog časa smo mogli da očekujemo da nas noge izdaju pod dobijenim kilogramima i da se samo skotrljamo do Vltave, jer smo se totalno upropastili za samo nekoliko dana. Gulaši, pačetina, srnetina, kobasice. Znam, sramota me je! Idemo dalje.

Posle šest godina gajenja i vodanja svugde sa sobom sitne nam dece, došao je i taj skoro svečani trenutak odlazka na put bez naših malih musavaca. Osećaj je dobar a put preko potreban. Samo nas dvoje i nekoliko tehničkih uređaja.

Iako decu čuvaju i baka i tetka i nekoliko specijalaca, prvi dan mi prolazi u nekakvom trzanju: koliko je sati, moram da im dam da ručaju i sl. Ne mogu tako lako da se opustim i shvatim da nisam na “zadatku” ali ubrzo uranjam u “Krunu Evrope”. Lep je, čist, miran, tih, romantičan, pun mladih ljudi.

Ne želim da vas davim turističkim informacijama o samom gradu. To možete naći bilo gde na netu. Ali ono što mogu je da vam prenesem par ličnih utisaka koje možda drugi “normalni” turisti nisu stekli.

Prva stvar u vezi  sa Pragom je da su ljudi u odnosu na nas naravno, znatno pristojniji, mada malo stondirano – utuljeni, kao operisani od temperamenta. U gradskom prevozu je neobično tiho, svi su previše neprimetni (ne računajući turiste), velika većina izgleda kao da živi i dalje u nekom vremenu kada je još vladao komunizam. Mlađi muškarci još dalje, u doba Franca Kafke, noseći sve dugačke kišne mantile, polucilindre, čudne cipele, bradu i brkove. Ne ove naše hipsterske brade, već one štucovane, pesničko-paćeničke.

Za sve vreme boravka u Pragu nisam videla ni jednu vulgarno obučenu ženu, napadno našminkanu devojku, silikonom i ostalom plastikom napunjenu osobu. Štaviše. Ono što me je fasciniralo je što gaje kulturu nošenja suknji i haljina. Bez obzira što je bilo tek pet stepeni, što je kiša lila a vetar skidao kožu sa lica, one su u velikom broju šetale svoje lepe i vitke noge. Vrlo nekulturno bi bilo da sam slikala sve te praške noge, tek pred kraj sam uspela da neprimetno, kao pravi manijak, napravim par fotki tog interesantnog fenomena.

Druga stvar se tiče praškog buvljaka. Iako sam o njemu čitala uglavnom hvalospeve, (jedan je od najvećih u Evropi, prepun je zanimljivih likova i frikova, vrednih starina) moram priznati da sam očekivala više. Nisam sigurna čega sam više očekivala, da li različitije robe, da li više cenkanja, ili možda koloritnije prodavce, ne znam. Daleko od toga da sam se razočarala. Zavisnik od starudija, pijaca i potpuno neselektivni obožavalac svakojakih tričarija, kao što sam ja, uživao je u svakom trenutku. Čak i kada nam je hladnoća ušla u mali mozak, kao kada zagrizete nešto ledeno, parališući nam svest, bljeskom neopisive boli. I tada sam uživala u kopanju po tricama i kučinama i pretećoj hipotermiji. Kupila sam nekoliko besmislenih a meni fantastičnih stvari, kao što je grejač za noge na struju i još par jeftinih i zanimljivih džidžabidža.

Treća stvar se tiče mene same. Deca mi, za divno čudo nisu uopšte nedostajala. Prijalo mi je vreme koje sam provela samo sa mužem. Iako sam u početku imala neka očekivanja od nas, vrlo brzo sam shvatila da je najbolje prepustiti se svemu.

Kao sa neke distance, sa nekom malom zadrškom sam upijala taj grad i vreme provedeno u njemu. Pažnju su mi zaokupljale stvari koje ranije, bar mi se čini, ne bih primećivala (noge!), cipele, lica i ponašanje ljudi i sl. Verovatno ta konstantna usmerenost na decu i njihove potrebe, čini da je svet mimo njih, ne u drugom već u nekom petom planu. Takođe sam shvatila da sam željna vremena za sebe. Da, kad ga i dobijem, sa njim ne činim ništa posebno, samo ga puštam da teče, da me nosi. Prijalo mi je da ne mislim niočemu da jednostavno šetam i gledam i upijam i ne moram ništa. Mogu ako hoću ali ne moram ništa. Bila sam sebi i bliska i daleka. Izgubljena pomalo u Pragu među svim tim nogama. Možda je bilo krivo pivo a možda sam samo tražila put do sebe. O da, priznajem da sam već dugo izgubljena. Možda ne u prevodu ali jesam u duši. To se najbolje oseti kad se izmestiš iz svakodnevnice. Tada nepogrešivo možeš da očitaš podatke, da osetiš da li si nabaždaren kako valja ili ne. Tada možeš da čuješ te falš tonove koji ti paraju uši. Možda ne stigneš da se naštimuješ ali se bar provetriš i napuniš baterije za dalju svirku.

Dug je put od dupeta do glave. Još duži od duše do harmonije. A mnogo duži nego put od Beograda do Praga i nazad.

 

 

This slideshow requires JavaScript.