Ovih dana, gledajući svoja posla, sasvim slučajno, potpuno nepromišljeno sam dozvolila sebi da ne pridajem preveliki značaj lošim mislima i osećanjima. Mislim se u sebi: “Ženo sazrevaš”!

Kad bih mogla nekako da se manje nerviram, stresiram i svemu pridajem neku težinu, mislim da bih automatski smršala!

Sigurno bih i češće nosila haljine i suknje i onaj push-up brushalter koji neće odavati realno stanje stvari. Palačinke su za jelo, ne za dekolte. Još kad bih obula neke štikle, osmicu, ipak sam ja amater, i potrudila se da odglumim da znam da hodam u njima, mislim da bi me čak i muž na tren primetio. Ovako samo gleda u posao. Nije mi nikakva uteha što radi od kuće. Po ceo dan se plaza polu go po kući, kao kakav dlakavi medved ili Grozon, stalno nešto jede i vrlo malo priča – sa mnom. Naša već zbunjena deca, koja ne shvataju šta tata radi na kompjuteru po ceo dan i govore drugima da mama radi na fejzbuku, sad i u čudu gledaju i slušaju tatine sastanke koje vodi na engleskom jeziku u pidžami ili negližiran! Izgleda kao žigolo za matore strankinje! I sad tako trumatizovani treba jednog dana da se otisnu u svet sa slikom “posla” kakav treba da nađu.

Zamislite moje zaprepašćene sinove na prvom intervjuu za posao: “Izvinite, a kako mislite da se radi u kancelariji sa kolegama, pristojno obučen, pantalone, košulja i sve?”, “Fiksno radno vreme, bez odlaska na pijacu i šetnju po parku?”, “A ko će da mi donosi da jedem?”

Dobro, naučićemo mi njih šta normalan svet radi na poslu ali njima ništa neće biti jasno, bar neko vreme. Zato bi bilo dobro da bar ja izađem iz kućnog pritvora. Nanogice su postale hit otkad je Ceca lansirala taj modni trend. Samo još da se dokopam jednog polovnog primerka na buvljaku. Treba deca da vide da je u redu izaći iz kuće samostalno a ne uvek i svuda zajedno kao zavezana creva.

Eto na primer, mogu da odem na neku predstavu, da uđem u pozorište skroz samouvereno kao da sam član biblioteke. Pa mogu da izađem u neki klub i dobro se nadimim kao kancerogena šunka, đuskam kao da sam deset godina mlađa i bar petnaest luđa. Mogu i da odem na jogu i pola sata mučim instruktorku da mi pomogne da se presavijem kao tabak i dodirnem prste, dok ona sva zajapurena od stresa i mojih porođajnih bolova, me ne zamoli da se javim nekom stručnijem licu. Fizijatru ili psihijatru, šta mi je već usput. Mogu i svako veče pred spavanje da čitam iste tri strane jednog te istog poglavlja već dve nedelje. Mogu.

scully1

Skali se malo zbunila

U međuvremenu živim i učestvijem u tuđim životima na fejsbuku. Skrolujem, lajkujem, šerujem. Ponekad, kad se baš opustim i popijem pivo na prazan stomak, odglumim sporednu rolu u nekoj seriji ili filmu. Eto pre neki dan sam pomagala Skaliki i Molderu da raskrinkaju satanističku sektu u nekom malom gradu u Americi. Dve tinejdžerke su telepatski i uz pomoć Nečastivog, ubijale nesrećne prijatelje koji su im se zamerili. Kao, drugarica joj “skinula” momka. I šta ću, odem sa Skalikom u šumu gde su htele da žrtvuju Moldera. Dok je Skali vikala, “Freeze this is the FBI” , umesto da uperi pištolj u sataniste ona se nešto zbunila i zamalo da se samoubije. Za to vreme sam se ja baš onako hrabro i junački bacila na Moldera, da ga zaštitim, naravski. Ne bi to tako lako prošlo da nije bilo mene. Ta Skali, malo-malo, pa brljavi. Zato više ni ne snimaju seriju, ne mogu da čekaju da se vrnem sa porodiljskog i pripomognem prenapetoj ženi.

I tako kad pozavršavam sve obaveze i popijem sve preporučene lekove za duševni mir i nervno otpuštanje ja se opet vratim sebi i svojim teškim temama. Nema ničeg lepšeg od plivanja u sopstvenim 💩, em mi je sve poznato, em je toplo, jeste da baš ne miriše lepo, al’ je moje.