Sandru čovek mora da voli. Kada ona piše ja plačem. Kada ona emocijama i svojom introspektivnom dušom došeta u moj internetski komšiluk, ja skoro uvek plačem. Njena hrabrost da bude tako nežna, topla, iskrena, mene zadivljuje. Svojim pisanjem, meni, a verujem i svima, daruje svetlost življenja, opipljivo sopstvo i negujuće biće kome svi žudimo. Volim da se predajem njenim toplim i snenim pisanijima, da otplovim makar na tren u neka divna i mekana osećanja koja u meni budi. Želim joj od srca sve najlepše u životu, a pre svega entuzijazam da nam podari jedan roman. Nju više nego ikog vidim na tom putu. Dok čekamo i navijamo za njen roman, pratimo je i čitamo na blogu Letnje igralište.
Kolačići za doručak – Letnje igralište
Volim da osmišljavam svoj život, da pišem svoje recepte i jedem kolačiće za doručak. U hladna, bela zimska jutra volim polako da se polako budim, ušuškam se na fotelji, obuhvatim šakama šolju tople kafe i zurim u jutarnju izmaglicu. Čokoladni keksići koje sam prethodne večeri umesila i ispekla omiljeni su mi doručak. Ma koliko provetravala kuću posle pečenja, mirisa putera, toplog mleka i čokolade nikako ne mogu da se otresem. I ne želim. Jastuci, prekrivači, knjige, odeća, listovi biljaka u mom domu – sve miriše na čokoladu.
Zar nije divno kada sve u kući miriše na čokoladu?
Volim da se šunjam kroz kuću na prstima i tiho, najtiše, pripremam kafu sa cimetom, kakaom i mlekom. Zvuk mešanja kafe metalnom kašičicom umiruje me i njen ujednačeni zvon kada dodiruje ivice šolje uvodi me u meditaciju, u maštanja.
Pijem vruću kafu i mrvim keksiće od čokolade, pa vrhovima prstiju skupljam mrve po tanjiru.
Ne osećam nikakvu krivicu. Nema u meni ni pomisli o tome da se čokolada ne jede za doručak.
Posežem za knjigom koja me čeka na prozoru, uranjam u nju. Najlepša mi je ta kombinacija slatkog i izmaštanog, čokolade i reči, koja teši.
Prepuštam se, stavljam glavu na naslon i zaboravljam na kucanje sata.
Tonem negde između, tamo gde se ne spava, ali gde se i ne živi ovaj život iz kojeg trenutno pišem, u kojem inače živim.
Slatka osama je lek za dušu obolelu od stvarnosti i svako ima pravo na keksiće sa čokoladom za doručak. I ja želim to pravo, mogućnost da pobegnem pravilima, preporukama, uputstvima.
Nikad nisam bila mnogo dobra u praćenju pravila, pogotovo u receptima.
Ti keksići koje pravim, zaista su dobri. Čokolada, cimet, đumbir, kardamom, kakao, suvo voće, brusnice, pomorandže i jabuke. Vetrovi mirisa.
Uvek puštam mašti na volju.
Pogledi.
Reči.
Osećanja i misli… u oblacima mirisa.
Moja porodica i moji prijatelji vole moje kolačiće. Mislila sam nekad davno da bih mogla da živim od pravljenja kolača. Zamišljala sam da ću, kao one devojčice u američkim filmovima koje u svojim ulicama prodaju limunadu za sitniš, i ja moći tako svoje kolačiće, iako se ni u stvarnom svetu ni u filmovima od toga ne živi. Zamišljala bih nekad i kako idem ulicom i posežem za kolačićima iz pletene korpe koju nosim na ruci presavijenoj u laktu, kako ih delim prolaznicima i onda uživam u njihovim osmesima, gledam ih kako podižu obrve u iznenađenju, kako mljackaju, kako se osmehuju, pitaju da li ima još i traže recept. Obično bi počela neka vesela melodija posle toga i svi koji su se tu našli zaplesali bi. Kao u filmu, u starom mjuziklu.
Nije bilo ni govora o tome da bih mogla da živim od toga, jer za pravljenje i prodaju kolačića potrebna je disciplina… a ja je nemam. Kada mesim i pečem, ja probam. Kada mesim i kombinujem, nikad ne sledim recept. Zagledam se u drvo pored prozora, zapričam se sa svojim psom, ponese me neka pesma i ja onda stavljam naizgled nasumično odabrane sastojke u testo. Ukus kolačića zavisi od mog raspoloženja, od pesme na radiju, od zagrljaja u koje sam se tog jutra upila, od sna koji sam sanjala prethodne noći i od toga šta sam iz njega ponela. Takvi kolačići se ne prodaju. Takvi kolačići se lepe za prste u rana, bela, hladna, maglovita zimska jutra; lepe se za nepce, leče dušu; savršeno se slažu uz knjigu koju čitam, uz film koji gledam, uz melodiju koje slušam. Možda nesvesno dodajem uvek baš one sastojke koje su mi neophodni, za koje znam da će me ugrejati, osvetliti zimske, bele a mračne dane.
Jedno znam – važno je ne slediti recepte; ni u pravljenju kolača, ni u životu. Ne postoji univerzalni recept za balans, ravnotežu i sreću. Ja grabim svojim stazama.
Vazduh je lepljiv od pospanosti i od čokolade, kada je jutro resko i providno od hladnoće.
Moj mir, moja tišina, moj muk, moji ukusi, moja putovanja.
Ja, sama, u vremenu između, tamo gde sam i sebi nepoznanica, gde ni istina ni stvarnost nemaju smisla.
Kolačići se mrve pod mojim prstima i nestaju ispod mog jezika. Čokolada mi se lepi za prste i iz polusna budi me shvatanje da ću umrljati stranice knjige ako tako nastavim. Lenja da još uvek ustanem, bradom i hladnim nosem okrećem stranice, brišem prste maramicom, podižem glavu sa knjige i gledam kroz prozor. Magla se razilazi i tek probuđeni, pomalo promukli, slatki glasovi se čuju.
Počinje dan; sklapam ćebe i oblačim se. Na tri tanjira stavljam kolačiće i u dve tufnaste šolje sipam čaj. Kafa vri i sipam je u dve šolje, bele, jednostavne, kao dan koji me čeka. Ovu kafu pijem s nogu, najverovatnije hladnu. Njih troje sede, smeju se, srećni su. Vole kada doručkuju kolačiće. Svi vole da doručuju kolačiće.
Samo, važno je, jako je važno da kolače sami napravimo i da u njih unesemo sve što imamo, nesebično, bezrezervno. To je, možda, univerzalan recept. To je mera koja važi za sve, a sastojci su samo naši.
There Are 13 Comments