Magična ljubav – priče iz parkića

Tašmajdanska ljubav – priča prva

Pre par nedelja na malom Tašmajdanu sedim sa decom, sunčamo se, spremamo za igranjac. Pogled mi šara po svim nijansama zelene, toliko dugo čekane od zimus, lenjo se protežući prema senkama na igralištu. Na klupi u blizini vidim jedan lep par sa troje dece koje se igraju oko njih. Žena, vrlo lepa, vitka plavuša, obučena nonšalantno, parkovski, u svojim (odokativno) najlepšim, zrelim, četrdesetim. On markantan, zgodan, opušten, gura pedest i koju. Deca uzrasta od šest do četrnaest jurcaju oko njih zabavljeni svojom igrom. A oni kao preslikani sa neke reklame ili razglednice iz srećnih osamdesetih, nežno se dodiruju, grle, nasmejani u svom malom svetu. Nisam mogla da se otrgnem od voajerisanja, uvukli me u neku svoju magičnu, skoro nestvarnu priču. U momentu ne znam da li sam više šokirana i iznenađena njima ili svojom reakcijom na njih. Bračni par u najlepšim godinama vrlo ljubavno (ne, cmok, deca su tu) se ljubi u parku. Kao da sam sasvim slučajno, sedeći baš tog minuta, na toj klupi, upala u neku drugu dimenziju gde žive neki srećni i ZALJUBLJENI ljudi. Onako iskreno oduševljena, kao malo dete, priđem im i pitam ih: “Izvinite jesu ovo vaša deca?”, kažu “Da”, “I, vi se ljubite u parku?” (čuj, ljube se u parku) , ljudi me zgranuto gledaju. Kažem “stvarno izvinite, slučajno sam vas spazila i oduševila se”. Smeškaju se nelagodno, javljam se i odlazim sa svojim musavcima. Ne verujem da sam ikad videla ljubavniji bračni par, srećniju porodicu. Kao da sam videla jednoroga, vilu ili patuljke. To je bio taj detinji osećaj. Prisustvovala sam magiji srećnih ljudi. Svetom gralu. I ogrebala sam se za taj trenutak i uživala istinski u posmatranju tuđe sreće.

Ako ih vidite na Tašu, kako se grle, ljube i šire neku ljubavnu magiju oko sebe, priđite im bliže da i vas malo očešu, da vam daju pelcer i puno ih pozdravite od mene.

Zemunski kej –  priča druga

Zemunski kej, juče ujutro, moj 19 mesečni sinčić i ja uživamo u labudovima i pitomom vremenu. Stigli do Venecije i letnje scene po kojoj  se juri nekoliko mališana sličnog uzrasta. Deca cirkuzaju, otimaju tuđe igračke, namerno bacaju lopte u žbunje da se deke i bake zavlače po žbunju i izlaze prekriveni laticama cveća. Ma, divota ih gledati u svim tim poduhvatima. Oko mene samo bake i deke. Jedina ja “zaludna” domaćica došla na pijac i šetanjac sa detetom. Kreću uobičajena pitanja, kolko je staro maleno žgebče, baš je slatko, vidi se da lepo ruča i sl. U tom jedna mlađa baka u domaćinskoj haljini, nežnog lica i velikih prsa, pozove moje dete u naručje. Dete polete ko po komandi i zalepi se za baku.

Prolazili su minuti. Dete ošamućeno od nenadane nežnosti, blagosti, privilo se na njene grudi, ona ga mazi po glavi, tepa, miluje. Vreme je stalo. Kažem, “moji nemaju baku”. Oči mi se pune suzama, znam da je u tom trenutku moja mama tamo sa tom bakom, mazi svoje unuče. Žena izgovara indentičnu rečenicu. Plačem. Ne vredi a i ne umem da stisnem srce.  Kako njena ruka miluje njegovu kosicu tako istovremeno i topi moju dušu. Neznana baka i majka nas usvaja, deli majčinsku ljubav nesebično, željnima. Pita kako se zove malac, rastopljen kao čokolada u njenim rukama. Kažem. I njen sin se isto zove. Nije mi čudno uopšte. Jedva smo se odvojili od bake, moje majke i svih majčinskih arhetipova koji su nas tog jutra pomilovali. Uvek željne.

Hvala divnim ljudima iz parkića, što vole i paze nesebično i svoju i tuđu decu.