Sestrinstvo

Prošlo je punih 18 godina od tog “događaja”. I dan danas, a čini mi se da će tako ostati zauvek, žaliću što se sve tako odigralo.

Saznala sam da sam trudna i mojoj sreći nije bilo kraja. Pozvala sam sve drage ljude u svom životu da ih obavestim, da podelim sreću i oduševljenje. Sećam se vrlo jasno neke zlataste aure kroz koju sam plovila tih prvih par nedelja. Ni u druge dve trudnoće se nisam tako posebnom i blagoslovenom osećala kao taj prvi put. Na moju veliku nesreću vrlo brzo, već u šestoj nedelji došlo je do problema. O Hiperemezisu sam pisala u svom prvom postu na svom blogu. Ukratko rečeno Hiperemezis je vrlo redak poremećaj koji se javlja u trudnoći a predstavlja prekomerno povraćanje, dehidracuju i otkazivanje organa, koji mogu da ugroze život trudnice i bebe. To nije jutarnja mučnina gone bad već ozbiljan poremećaj koji ugrožava život i svakodnevno funkcionisanje trudnice, koja je najčešće hospitalizovana. Takođe je i nasledno oboljenje od kojeg su patile moje tri sestre sa očeve strane.

Imajući u vidu da su bile u pitanju devedesete godine, potpuno rasulo u svim društvenim sistemima, pa tako i u zdravstvu, moje mlade godine, neznanje i sa druge strane nezainteresovani, alavi doktori, preporuka mog (i danas vrlo uglednog ginekologa iz Višegradske) je bila abortus.

Ja tada nisam znala za Hiperemezis ni za porodičnu istoriju. Verovala sam i slušala njega, doktora koji je položio Hipokratovu zakletvu “… Svoj poziv ću obavljati savesno i dostojanstveno; Apsolutno ću poštovati ljudski život od samog početka …”.

Ono što želim da vam kažem drage moje je da vas razumem. Mi smo sestre po mnogo čemu a ponajviše po tome što prolazimo kroz mnoga iskušenja koja se tiču naše reproduktivne svrhe. U različitim momentima svog života bila sam bar na kratko mama ne samo svoja dva dečaka, već i još dva izgubljena deteta. Da, izgubila sam i jednu bebu u blizanačkoj trudnoći. Godinama posle izvršenog abortusa nisam mogla da ostanem u drugom stanju. Ne zato što je postojao neki zdravstveni razlog, već zato što mi je duša patila. Lojalnost, žal, krivica, povrh svega bol za izgubljenim detetom mi nije dopuštala da istinski “prizovem” drugo.

Ne želim da vam prosipam moralno-dehumanizovane proklamacije, osude i uverenja o tome šta i kako treba da radite. Mogu samo da vam dam delić sebe, svoje priče, svog iskustva. Da sam tada znala ono što danas znam, nikada ne bih pristala na abortus.

Iskreno verujem da deca biraju svoje roditelje, njihove duše se upletu u naše u momentu začeća i one ostaju isprepletene do samog kraja našeg postojanja ali čak i dalje, ostaju kao zapisi u našoj DNK. To je moje viđenje i način na koji moja duša poima ljudsko postojanje.

Bez obzira na razloge zbog kojih ste morale, želele da abortirate ili čak u ovom momentu razmišljate o tome, želim da vam kažem da iako vaše telo jeste samo vaše, kao i duša i život sam, iako stojite kao jedinka vi u suštini niste same. Iza vašeg bića, duše i tela, svake ćelije, stoji čitava “vojska” vaših predaka i pretkinja. Svaka njihova odluka, izbor, je vodio upravo do vas. Do toga da vi živite i plamen života predate dalje. Ako vam je, ako nam je, tako suđeno.

Zato vas grlim i razumem i ne osuđejm od sada pa nadalje. Želim vam da budete odgovorne, savesne i srećne u svakoj odluci koju donesete. Ona se tiče vas i svih vaših prošlih i budućih pokolenja. Breme vam se može činiti ogromno i nepravedno ali jednostavnost prihvatanja i prosleđivanja odgovornosti je jednostavan čin. Mi smo slobodni da izaberemo, mi razlikujemo dobro od zla, mi smo sposobni da donosimo odluke ali i da živimo sa njihovim posledicama. Zrelost, širina i dubina poimanja sebe ali i drugih dolazi vremenom kao nagrada za istinu i hrabrost.

Ovo nije priča o abortusu, ovo je priča o sestrinskoj povezanosti i o tome da samo jedna drugu možemo da razumemo i utešimo. Žena je ženi sestra i majka i prijatelj. Zar ne?

I come as one, but I stand as 10,000.

– Maya Angelou –