Žvaćem vazduh ovih dana, pijem puno limunade, ponekad pojedem i neku lepu salatu i vežbam, vežbam, vežbam. Jesam li rekla da vežbam i to četiri puta nedeljno. Iako redovno nosim majicu na kojoj piše “I hate sport” ipak sam se malo primila. Čak nosim i helanke a ne one trudničke trenerke pozajmljene od muža i one fensi drečave patike u kojima se osećam kao da šetam po oblacima….
o nama, običnim ljudima, ženama i majkama, velikim problemima, malim pobedama, neostvarenim željama i nadanjima, usponima, padovima...
Nisam pisala neko vreme a nije da nisam imala o čemu. Negde između notornog hejterisanja po fejsu, Vučića i njegovih crnjaka, Trampa i njegovih dijagnoza, Seke, kvazi feminističkih tekstova i agresivnog marketinga samoproklamovanih iscelitelja, moglo se pronaći i po nešto iskreno, grčevito i autentično. I sve me je to anesteziralo, kao i ova duga zima, jer sve shvatam ozbiljno. Što bi mi rekli neki “mnogo se…
Koliko dece imate? Jedno Dvoje Troje i više – muž, pas, kanarinac, svekrva i komšinica stan pored. Dete vam se valja po podu prodavnice jer nećete da mu kupite dvehiljaditu igračku; vi ćete: Zaplakati od blama i nemoći Baciti se na patos zajedno sa njim Zapitkivati ljude oko sebe da li znaju čije je to jadno nevaspitano dete, ccccccccc Dete ne želi da jede hranu koju ste…
Kod našeg naroda je i dalje na snazi verovanje da se na psihoterapiju ide samo kad te “uhvate”; da iako je i po vašoj proceni terapija potrebna skoro svima, ipak nije i vama; da pomoć terapeuta traže samo oni slabi, labilni ili razmaženi. Druga zanimljiva činjenica za koju se svi manje više maše u lakonskim razgovorima je da za terapiju nemaju novac, da je ona za one…
Buvljak ili volite ili ne. Dok je za jedne sasvim prihvatljiv, čak zabavan, za druge je potpuni tabu. Cigani, ne Romi, već Cigani, gomila stvari koja ponekad više liči na đubre a ne na nešto što je moguće reciklirati u svojstvu lične stvari, sumnjivi tipovi i mesta, nepoznat ili neprihvatljiv izvor robe (kontejener ili kradena roba) za većinu je dovoljan razlog da nikada ne kroči na tlo…
“Jer sreća je lepa samo dok se čeka” tvrdi Desanka u svojoj “Strepnji” i ma koliko me romantična melanholija njenih stihova može na kratko uveriti i u njihovu istinitost moram priznati da me sve više i srdi. A evo i zašto: LJUBAV=SREĆA je lepa samo dok se živi! To je onaj trenutak kada vam se pogledi i duše spoje i vi znate da je vaša…
Objašnjavam pre neki dan svojoj kumi koliko je srećna jer nije “hormonalna”. Ja normalniju trudnicu od nje nisam videla a postporođajni cirkus koji mene drži i šest godina i dva deteta kasnije, nju je samo mesec dana drmao. Gledam je kako raste u mamu i lepo vidim svojim očinjim vidom da je prilično normalna mama. Ima tako nas žena pa budemo uravnotežene i odmerene i posložene…
Mrzim one trenutke i dane kada strahujem za zdravlje svoje dece, muža, najbližih. Taj osećaj da je potrebno vrlo malo da vam se svet preokrene naopačke, da sva sreća nestane za tren me dovodi do istinskog užasa. Tada se molim u sebi neprestano, izgovaram mantre kao malo dete, vapim i obećavam da ću sve drugo dati samo da su oni zdravi. Tada shvatam koliko sam…
Razmišljam ovih dana koliko mi je mukotrpno da razmišljam i učestvujem u SEZONI. Sezona depilacija, pedikira, bikinija, uništavanja celulita ili u najbolju ruku premeštanja viška masnoće sa jedne na drugu stranu nedužnog nam tela. Sezona suknjica, haljinica, sandalica, i ostalih – ica. Sezona letovanja i onih nemarnih pitanja ispod kojih viri sto različitih nesigurnosti ali i veština. Jer sa jednim naivnim odgovorom: “Idemo na Krf…
Moja nova gošća je mama blogerka sa bloga Tičice. Draga piše pedagoški i slatko, onako kako zamišljate dobru i nežnu vaspitačicu ili učiteljicu, možda čak Meri Popins 🙂 Ono što je mene kod nje privuklo je to što sam stekla utisak da se jako trudi da bude dobra i pametna mama svojoj deci. Njen tekst prirodni porođaj posle carskog reza (VBAC) – moja priča, me…